12. Почетком септембра 1918. године у малом депоу у Тулону нашло се 763 добровољца “који су ових дана пристигли из Америке. Велики део ових служио је војску и моле упутити их директно у Солун”. Посланик Веснић наредио је да се одатле преместе у велики депо у Тулону и тамо сачекају наређење за пребацивање у Солун. Податак је хитно саопштен министру војном и добровољци су ваљда одмах упућени на фронт, мимо Бизерте (12, док. 208, 331-332);
13.Из Италије стигло је на Солунски фронт, у неколико наврата, око 1.180 добровољаца: 123 човека ослобођено је и предато српској војсци од почетка 1916. до краја септембра 1917. године (35, 136); 433 добровољца укључило се у српску војску од октобра 1917. до априла 1918. године (35, 71); 314 добровољаца отпловило је према Грчкој (у Итеју) 26. септембра 1918. године (35, 126), где их је почетком октобра 1918. године приспело 310, у три групе (35, 126; 12, док. 226, 363); 315 добровољаца чекало је од јула 1918. године да им се из Ноћере Умбре одобри одлазак у српску војску, али су пуштени тек после пропасти Аустроугарске (12, док. 221, 350-354; 37, 222);
14. Посебан Југословенски батаљон од око 1.000 људи, под командом Људевита Пивка из Марибора, образован је крајем 1917. године и у саставу италијанске војске, а не на Солунском фронту, борио се до краја рата (12, док. 223, 361; 37, 222; 5, књига 6, 697);
15. Из Француске и Египта стигло је до 13. марта 1918. године укупно 2.744 добровољца (12, док. 186, 303);
16. Ратне операције биле су завршене кад је у Солун стигла група од 2.000 добровољаца из Америке, “па су упућени већином” у Боку Которску (16, 16);
17. У страним медицинским мисијама на ратиштима уз српску војску учествовало је најмање 1.700 лица; средином лета 1915. године, само у Србији деловало је најмање 1.200 особа, од чега највише у Болницама шкотских жена (68); после њиховог повлачења или репатријације из окупиране Србије, две нове болнице послате су у Одесу и на фронт у Добруxи; са припадницима Српског добровољачког корпуса ове болнице стигле су у Солун, где су се придружиле другим медицинским мисијама;
18. Известан број добровољаца из Аустралије и Новог Зеланда ратовао је у енглеској војсци, на Галипољу и другим ратиштима. “Црногорска крв се лила и у редовим витешке и братске србијанске војске, у југословенским легијама, у руској војсци, као и на Западном фронту у редовима канадске војске, енглеске југоафриканске војске и у француској Страначкој легији. И у тим редовима, као свагда, Црногорци су дали примере храбрости и јунаштва. Савезничке дневне заповести то су често очитовале, као и добивена ратна одличја… Хиљадама Црногораца боре се у редовима наше канадске војске, где су се дивљења достојни показали… Срећни смо и поносимо се тим, што су у значајној победи на реци Мези учествовали и своју крв за Француску пролили војници Црногорци” (41, 150-154);
19. “Појединци и групе стизали су и другим путевима у Црну Гору” (5, књига 2. прво издање, 561). Службени подаци о броју црногорских добровољаца у српској војсци обрађивани су циљно, због чега се могу сматрати крајње необјективним и, стога, потпуно неупотребљивим. Тако, на пример, српска Врховна команда “сазнала” је да је децембра 1917. године таквих добровољаца било свега 171; по једном спису од 4. октобра 1918. године, само у седам јединица “где их је било нешто више” и у неким позадинским јединицама било је 1.147 Црногораца; један дан раније, Врховна команда добила је обавештење од министра војног да у српској војсци има укупно 844 Црногорца, међу којима би требало тражити и оних око 650 црногорских добровољаца који се у српској војсци срећу средином 1916. године (27, 119).
На основу података датих у претходним тачкама, недвосмислено се може закључити да је током ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године у српску и црногорску војсци кренуло најмање 58.500 добровољаца из прекоморских земаља. Од тога, треба рачунати да је било до 2.000 лица изван простора претходних двеју Југославија, не више од 1.000 Хрвата и Словенаца, а сви остали били су Срби из свих српских крајева под аустроугарском окупацијом и из Црне Горе. Изузмемо ли око 400 погинулих у медовској катастрофи, 1.000 припадника Пивковог батаљона, 315 заробљеника ослобођених из Ноћере Умбре, 2.000 добровољаца који су после пада Црне Горе укључени у савезничке војске и 2.000 добровољаца пристиглих у Солун после пропасти Аустроугарске, на српском и црногорском ратишту током ослободилачких ратова 1912-1918. године појавило се најмање 52.800 лица из прекоморских земаља. Без 16.200 оних који су дошли у балканске ратове (укључујући и медицинско особље) и око 1.700 особа из страних медицинских мисија, у Првом светском рату нашло се, дакле, око 40.800 добровољаца из исељеништва у Америци, Аустралији, Новом Зеланду, Француској, Малој Азији, Цариграду, Јужној Африци и Египту, највећим делом, и у мањем броју из заробљеништва у Италији и Француској. На самом крају 1917. године, према изјави Миленка Веснића, врло квалификованог да пружи такву информацију, на Солунском фронту налазило се око 20.000 добровољаца из Америке (25, 43-44), међу њима, ван сваке сумње, и један неодређено велик број Црногораца. Придруже ли се том броју добровољци из Италије, Египта и Француске, њих око 3.600 из тачака 13. и 15. и, по прилици, 6.600 добровољаца из Америке који су кроз Бизерту прошли током последњих дванаест ратних месеци (до краја 1917. године Прибићевић је отпремио укупно 2.405 добровољаца – 12, док. 139, 231), произилази да је у пробоју Солунског фронта учествовало око 30.200 добровољаца из прекоморских земаља.
Порекло и национални састав српских добровољаца. Од укупног броја свих добровољаца из прекоморских земаља, обухваћених датом класификацијом (58.500), успели смо да свега 9.219 особа идентификујемо и да њихова имена припремимо за објављивање у Поменику светих српских ратника (163, 79-300). У том Поменику сабрана су имена српских добровољаца из прекоморских земаља (укључујући Италију и Француску), приспелих на ратишта у Србији и Црној Гори (1912-1915) и на Солунски фронт (1916-1918). Један мањи део њих, можда две-три стотине, стигао је у балканске ратове, а стотинак њих долазило је из Америке два пута, најпре у балканске ратове, а потом у Велики рат; сви они наћи ће се у истој врсти: борци, неборци, санитетско и техничко особље у медицинским мисијама или појединачно; ови последњи уврштени су у Поменик без обзира на то из које су земље дошли.
Основу Поменика чини 5.659 имена преузетих из Главног списка Југословенских добровољаца дошавших из Америке од 6. фебруара 1917. до 30. октобра 1918. године и по азбучном реду личних имена (како су у Срба некад вођени спискови) пописаних у првој и другој књизи Архива Војске Југославије, фонд број 5.
