У свом новом говору пред Конгресом, 11. фебруара, Вилсон је рекао да питање народа у Аустроугарској није само њена унутрашња ствар и да је у интересу Европе и човечан – ства да националне тежње тих народа буду задовољене.

Од тога времена, оценивши да Србија одступа од залагања за Југославију, Југословенски одбор почиње да се понаша као сасвим самосталан политички фактор.

Одједном, Југословенски одбор постао је незадовољан Пашићевим ставовима, сматрајући да би се, пристајањем на њих, мисија свела на просту подршку жељи да се Југословени из Аустроугарске прикључе Србији.

Улазак Сједињених Држава у рат против Аустроугарске отворио је могућност да енглеска и француска влада прошире своју активност у српској добровољачкој акцији.

Током наредних десетак-дванаест месеци, нема никаквих нових трагова о добровољачким јединицама у српској војсци. А добровољци из Америке и даље су пристизали, на хиљаде.

Почетком јула 1917. године српска влада већ је била озбиљно забринута за даљу судбину Солунског фронта.

И тако, после више од месец дана натезања, 20 јула 1917. године усвојена је Крфска декларација, а потписали су је Никола Пашић, у име српске владе, и Анте Трумбић, у име Југославенског одбора.

Без обзира на то што је декларација истакла захтев за уједињењем само хабзбуршких јужнословенских земаља, а не и других, и што се прихвата врховни ауторитет постојеће династије, Мајска декларација дочекана је с „приличном пажњом”.

Пишући изузетно помирљиво писмо, Пашић је избегао да на своје место постави све ствари, а нарочито неискрену политику Југословенског одбора према добровољачком питању и према српској влади.

То што је одзив хрватских и словеначких исељеника био никакав, може се објаснити само закулисном пропагандом највећег дела оних који су чекали шта ће се у скорим данима дешавати са Хабзбуршком монархијом.

Половином новембра већ је и српски министар војни „знао” да ће се током даљих офанзивних операција решавати и „извесна политичко национална питања”.

Како видимо, добра воља за купљење добровољаца постојала је и у Одбору и код српске владе, али, чини се, Савезници су још увек отезали.

Добровољачка акција била је врло велика, али не заслугом водећих кругова, него заслугом инстинктивног патријотизма војника и народних маса, и донекле успркос политичке свађе међу водећим круговима.

У тродневним борбама, најчешће прса у прса, Бугари су код Горничева разбијени и натерани на повлачење.

Официри желе да се корпус не употребљава ни на једном од руских фронтова, него да се изведе из Русије, да се уклони од дезорганизације и растурања, да се сједини са добровољцима из Америке и остацима српске војске са Солунског фронта.

А када је српска влада изашла на сусрет да не би дала могућности да се заједница српско-хрватском корпусу руши, они су се сасвим открили изјављујући да и после тога остају при своме да иступе из корпуса.

А што се тиче Срба, чији одред сачињава део добруџке армије, они се боре са безумним јунаштвом. Мада су разнолики по саставу и пореклу, они су се слили у потпуно једнаку масу.

Пашић је дошао у Одесу и 3/16. маја, извршио смотру 1, 2. и 3. добровољачког пука и дао сагласност за формирање Српског добровољачког корпуса.

Знајући да је највише могућности за бежање из аустроугарске војске пружао аустро-руски фронт, српска влада била је нарочито заинтересована да за своју националну ствар придобије те такозване руске заробљенике.

Црна Гора није успела да сачува своју војску, јер све што се дешавало непосредно по испраћају српске избегличке колоне, разорно је деловало на црногорске ратнике.

Неки од чланова Југословенског Одбора приредили су себи чак и весеље, кад су чули да је са Србијом свршено и да смо сад сви несрећом уједињени.