По свој прилици, ни нови Закон о добровољцима није донео оно што се очекивало, тако да је за 27. новембар 1927. године, на Маријином мајуру сазван конгрес аграрних интересената и добровољаца колониста “из Војводине и Срема”. У жељи да државне власти упознају са својим “стварним, напорним и успешним радом” и подсећајући да су ратници, са ледине, “уз припомоћ државе, подигли ово чиме се можемо поносити и радовати успехом”, они су се најпре телеграмом обратили краљу Александру:
“Добровољци из прошлих ратова насељени на колонији Степановићево, са своје велике прославе, на којој учествују и аграрни интересенти из целе Војводине, поздрављају свог дичног Краља и Врховног Команданта и изјављују своју пуну верност и оданост Краљу и Отаџбини. Уједно моле Ваше Величанство за помоћ ради доношења закона о коначном решењу аграрног и добровољачког питања, који ће дати сталност и пуну заштиту интересима аграрних интересената и добровољаца”.
У овом телеграму само су наговештене невоље са којима су се до тада сретали добровољци-колонисти и аграрни интересенти (из Бачке и Срема, иако се очекивало да ће на конгрес доћи и представници аграрних заједница из Баната и Барање), а степановићевачки Конгрес покушао је да нека од тих питања и додатно “претресе”. Најважније од њих тицало се колонизације Војводине Српске и довођења у њу “нашег елемента”, онога “који су Немци и Мађари стотинама година одавде потискивали… Најбоље ћемо то извести доводећи наш свет из пасивних наших крајева. Он је дао доказа да воли државу и да уме да гине за Отаџбину”.
Ставови о свему томе изражени су у посебној Резолуцији:
“1. Да се умоли Краљевска Влада, да хитно поднесе Народној Скупштини на решавање закон о добровољцима и закон о ликвидацији аграрних односа.
2. Да се умоли Министарство за Аграрну реформу, да пре доношења закона о ликвидацији аграрних односа, сазове конференцију свију савеза аграрних заједница ради израде нацрта закона о ликвидацији аграрних односа.
3. Да се умоли Краљевска Влада, да при доношењу Закона о ликвидацији аграрних односа има у виду способност плаћања аграрних интересената.
Ова ће се резолуција доставити Господину Председнику Краљевске Владе, Господину Министру Аграрне Реформе, Господину Министру Пољопривреде и Вода, Господину Министру Финанција, Народној Скупштини и свим Посланичким клубовима”.
Резолуција је примљена акламацијом, једногласно, после чега су, у уверењу да је добровољачко питање пре свега национално питање, замољени присутни представници Народне скупштине, а преко њих и сви остали народни посланици, да, пошто “све остале размирице оставе на страну” и пошто се “на овом национално важном питању уједине”, “саопште јединствену жељу” српских добровољаца “и пораде да се питање аграрне реформе што пре приведе крају”.
Цео овај догађај Застава је пропратила једном белешком од циглих двадесет редова. Кључни део вести гласио је да је “после освећења колоније био банкет и договор колониста и аграрних интересената, те је донета резолуција којом се тражи од владе и парламента, да се што пре донесе закон о добровољцима и аграрном питању” (168, 29. новембар 1927).
Биће да садржина степановићевачке резолуције није стигла на праву адресу, или, ако је стигла, није била довољно разумљива, јер Застава скоро два месеца касније пише да “незадовољни данашњим режимом, који гази света права српско-црногорских добровољаца и инавалида, свесни добровољци траже земаљски свој конгрес. На томе ће тражити на првом месту доношење доброг добровољачког закона, но у сарадњи са добровољцима. Исто тако добровољци и инвалиди српско-црногорске војске траже да се једном престане са шиканирањем права добровољаца и инвалида српско-црногорске војске; јер они су и данас стуб наше државе, као што су то били и за време минулих ратова за нашу слободу” (168, 21. фебруар 1928).
Без обзира на све добровољачке ставове, на њихове резолуције и разна друга незадовољства, Ђенералштабно одељење Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије почело је 1931. године да, на основу Закона о добровољцима, свим добровољцима преиспитује добровољачки статус и издаје нова уверења; из разних разлога, многи су добровољци брисани из добровољачких спискова, а бројнима од њих борачки статус (8 к.ј. 1100 кв. хв) претворен је у неборачки (5 к.ј. 340 кв.хв), што је значило да им се раније додељени посед умањује за два хектара. Две године касније, Аграрна комисија за ликвидацију аграрне реформе почела је да надељену земљу уводи у катастарске (земљишне) књиге.
Још три примера. Својеврсним видом шиканирања може се сматрати и надељивање српских добровољаца земљом неприкладном за обрађивање, чак и онда кад су исти ти добровољци крајње стрпљиво подносили стање у које су доведени (само)вољом аграрних власти.
Први пример тиче се три групе добровољаца насељених у Бођанима, Вајској и Банатском Соколцу (априла и маја 1921), а о њиховим невољама записано је и следеће:
“Досељеници су у почетку имали великих потешкоћа. Насељени су на голу земљу. Становали су у спахијским помоћним зградама… Услови становања су били веома лоши, зграде су биле влажне и трошне… што је негативно утицало на здравствено стање насељеника…. Велике тешкоће донела је поплава Дунава 1924, затим суша 1925. и поново велика поплава Дунава 1926. године… Поплављена је сва обрадива земља, порушен велики број кућа и грађевинских објеката. Вода је уништила огроман део имовине. Домаћинства су остала, такорећи, без игде ичега…
Тако тешка економска ситуација створена овим непогодама, захтевала је и одређене акције у циљу збрињавања настрадалог становништва. Због тога су солунски добровољци из Вајске и Бођана поднели захтев за пресељење на неко друго, безбедније место. Захтев је упућен Жупанијском аграрном уреду Нови Сад, са предлогом да се преселе у околину Вуковара, на имање грофа Елца, односно на једну од пустара: Горњак, Овчара и Јакосово. Овај захтев је потписало 105 грађана. Истовремено је изабрана делегација, са задатком да у Београду посети Министарство за аграрну реформу и колонизацију и тражи пресељење. Тадашње Министарство… удовољило је овом захтеву и доделило им земљу, ораницу и плацеве, некретнине које су биле у својини Српског наредно-црквеног фонда у пределу званом »Пустара Сириг«…
У време поплава у Вајској и Бођанима, и периоду акције за пресељење, и добровољце насељене у Банатском Соколцу (Биосек) задесила је неугодна ситуација. Кад су били сигурни да су решили основна питања у вези са насељавањем и већ почели са припремама за градњу кућа, томе се успротивио Ђорђе Коњовић, поседник из Даља, који је 25. марта 1923. године купио од Каролине Корочоњи посед у површини 767 кј 1536 кв хв на којем су добровољци били насељени. Коњовић је, након дужег судског спора, успео овај посед повратити 28. марта 1925. године и одмах је затражио исељавање насељеника. Тако је дошло до тога да је нови власник поседа прихватио 22 породице да остану на поседу, док је група од 26 насељеника добровољаца пресељена у Сириг… Већина их је добила кућишта на крају села према западу…” (200, 22-35).
