Могу ли болничарке бити “добре воље”. Да ли ће неком добровољцу одбити да замени раније уверење, и због чега, Министарство војске и морнарице није било дужно да образлаже, понајмање у преписци вођеној током жалбеног поступка; било је довољно да се напише да “именовани није признат” или да се наведе број и датум неке раније негативне одлуке истог тог Министарства, па да се све заврши на томе. Тако је чињено и у безуспешним покушајима ратне болничарке Десанке Милановић, кћери Стеванове, глумице путујућег позоришта из Новог Сада, да докаже своје добровољно учешће у ратовима 1912-1918. године. Њен ход по мукама започет је чим се упустила у потрагу за “новим” добровољачким уверењем, мада се појединости могу пратити тек од дана кад је избрисана из списка аграрних интересената у Темерину. То је урађено 26. јуна 1936, пошто је решењем Министарства војске и морнарице Ђ.Д. број 18022/1930 од 8. јула 1930. године одбијен њен захтев да јој се обнови добровољачко уверење. На тај начин, Десанка је остала без добровољачке парцеле добијене још пре 1925. године. У међувремену, Десанка је покушавала да “потврди” свој ранији статус, али је Министарство војно, преко своје добровољачке секције, 18. јула 1936. године известило Комисију за ликвидацију аграрне реформе у Новом Саду да је шест година раније њена молба “у том смислу” већ одбијена. Пошто ни у једном ни у другом решењу Министарства војног није записано због чега се брише Десанкино добровољно учешће у српским ослободилачким ратовима, она се упустила у доказивање својих права. Своју невољу најпре је довела у везу са започетим премеравањем земљишта у темеринском хатару, кад је њена парцела “смакнута и преиначена и ако од стране Министарства у опште није била одобрена арондација”. Како то госпођа Милановић пише у својој жалби од 1. августа исте године, “првобитно нисам хтела да правим питање од тога преиначења и ако позитивно знам и имам доказа да је све то чињено, да би се ишло на руку једном тамошњем поседнику који је купио на вечито неколико парцела око самога салаша и пристала сам била да ме се мало помери и да ми се парцела донекле преиначи, и према томе преиначењу је мој ратар који ми парцелу обрађује према новом стању парцелу узорао и посејао.
Али међутим пре кратког времена некоме се опет прохтело да моју парцелу поново унакази и преиначи и сада је испало да је другом додељено од моје парцеле око 1 и по јутро узоране и засејане земље, чему се ја овим најодлучније противим и молим да ми се за ову економску годину моја парцела остави онако како је сада засејана а у јесен наком збирања усева, нека се иста померава онако како то предвиђа садашњи план, јер коначно валда ће једном и том доћи једном крај и валда ће коначно бити задовољен ћеф појединаца, који план удешавају онако како се њима хоће а не онако како то јасни прописи и закони ове земље налажу”.
Да њена прича не би била уопштена и да не би испало како се жалба пише само због “преиначења” парцеле, Десанка Милановић се бави и својим учешћем у претходним ратовима. “Напомињем још и то да ја по постојећем закону о добровољцима, апсолутно имам право на признавање добровољачког својства, из разлога што сам била добровољна болничарка како у балканском тако и у светском рату, и за свој савестан рад ми је исти признат са највишег места у облику два одликовања. Ја сам била за цело време балканског рата стално са српском војском и под самим Једренима, а тако исто и за време светског рата, учествујући активно са највећим пожртвовањем на најопаснијим местима иза саме борбене линије, и држим да ме је Министарство Војске и Морнарице само грешком или каквом омашком могло одбити да призна добровољачко својство. У осталом Државни ће Савет по мојој жалби имати да моју ствар узме у претрес, па како буде решено, ја ћу се са тим решењем задовољити, пошто после тога више нећу имати правнога лека”.
По прилици, један од циљева “добровољачког администрирања” и јесте био да све остане “без правног лека”. Јер, иако се госпођа Милановић убрзо обратила Државном савету, у спису Д.бр. 23239 бр. М.110, главни секретар Савета, извесни господин Мајсторовић, могао је потписати само забелешку да “у Државном савету а под бр. 22268/36 од 31 августа 1936 год. заведена је тужба Десанке /а не Душанке/ Милановић, путујуће глумице из Београда”, али да “у Државном савету нема тужбе Милановић Стевана Десанке”. Не зна се да ли је тужба касније пронађена, или је тражено да Десанка Милановић напише нову, тек, под бројем 24863/936 од 15. децембра 1936. године, Државни савет одбацио је тужбу Десанкину.
Мада је нешто раније написала да ће се повиновати одлуци Државног савета, госпођа Милановић, у међувремену пресељена у Београд, наставила је да се бори за своје право. Не знамо којим је све то каналима она чинила, али је сачуван спис Министарства пољопривреде из 1938. године, којим се потврђују сва ранија решења о одузимању земље Десанки и брисању њеног добровољачког својства, и овога пута без навођења иједног разлога. Само је речено да “именована није призната за добровољца по новом закону о добровољцима”.
