Изузимајући податак да је српска војска за скоро две и по године тамо изгубила око четрдесет хиљада људи (193, 202), збивања на Солунском фронту, све до његовог пробоја на самој половини септембра 1918. године, нису интересантна за ову причу. Био је то период рововске борбе, у којој се зараћене стране готово и нису померале, због чега је Жорж Клемансо, председник француске владе од децембра 1917. до друге половине 1920. године, ушанчене ратнике назвао солунским баштованима.
Ипак се нешто померало:
– децембра 1917, на место генерала Сараја дошао је генерал Мари-Луј Адолф Гијома;
– крајем марта 1918, за главног команданта свих савезничких снага постављен је француски маршал Фердинанд Фош;
– средином јуна 1918, због неслагања с војничком логиком коју је испољавао генерал Гијома, начелник српске Врховне команде ђенерал Петар Бојовић заменио је свој положај с војводом Живојином Мишићем, дотадашњим командантом Прве српске армије;
– само четири дана раније, генерал Гијома враћен је у Француску, а на његово место стао је генерал Луј Франше д’Епере, будући почасни војвода српске војске. Овај одлучни и енергични војни командант, који је и иначе заступао тезу да би се Централним силама најлакше дошло главе на балканском ратишту, издејствовао је да савезничке земље 3. јула 1918. године коначно донесу одлуку да се крене у пробој Солунског фронта.
И поред тога, Савезници још нису били начисто како треба кренути у пробој. Енглези су сматрали да је тај фронт ипак периферног значаја, а могуће операције биле би локалног значаја и уско ограничених циљева; они су били спремни да своје ефективе повећају ни за једног човека изнад до тада распоређених 120.000 војника, утолико пре што је председник енглеске владе Артур Лојд Xорx изјављивао да његова влада нема било каквих обавеза према Србији.
Италијани су такође били за локалне акције, јер су ионако већ држали половину Арбаније, а због оне друге половине нису желели да војно и политички пренагљују. Они су, тако, одбили захтев маршала Фоша, с почетка августа, да предузму офанзиву на свом делу фронта, али су зато настојали да од Американаца добију помоћ од 300.000 војника за намеравану офанзиву с пролећа 1919. године. Иако су председник Клемансо и маршал Фош, у потајном договору са српском владом, наговарали Енглезе и Талијане да барем помогну у побољшању оперативно-тактичког положаја српске војске и олакшају њено снабдевање, они су то одмах одбили. Главни командант ових других, маршал Армандо Дијац, поручује да “не намеравамо да повећавамо снаге у Македонији ни за једног човека, ни за једну пушку”, савезничким снагама одбија да да пролаз преко своје ратне зоне, а његова земља, под изговором “да не би јачала српску војску”, систематски онемогућује настојања велике групе од око 25.000 српских добровољаца смештених по италијанским заробљеничким логорима, да иду на Солунски фронт. У складу са већ поменутим ставовима енглеске владе, један њен званичник изјављује у Парламенту да би боље било “придобити Бугарску територијалним понудама (на рачун Србије, наравно – ИП), него се упустити у ризик једне битке”.
Упркос свему, Клемансо 10. септембра шаље телеграфску поруку свом генералу Д’Епереу:
“Овлашћени сте да почнете операцију кад нађете за сходно”.
Тада се на фронту дугом целих 450 километара, наспрам око 626.000 бугарских и немачких војника, налазило исто толико савезничких. Српска војска јачине око 134.000 војника држала је око 33 километра фронта, источно и западно од Кајмакчалана, на висини од око 2000 метара.
Генерал Д’Епере није се дуго премишљао: већ 12. септембра он је одредио време за напад, с тим што је наложено да у пробој први крену Срби и две француске колонијалне дивизије, три дана после њих Британци и Грци, а пет дана касније преостале трупе француске Источне војске. У наредби је још речено да са таквим распоредом треба “без починка… гонити непријатеља са мачем у слабине”.
Због тога што је таква стратегија остављала бокове српских армија без икакве заштите, Војвода Мишић је протестовао, али узалудно; генерал Д’Епере није имао избора, будући да је из Лондона поручено да њихове снаге “неће ступити у борбу пре него Срби постигну успех. Ако српски напад пропадне, нећемо допустити да се ствари поправљају уз нашу помоћ”.
Српска влада зазирала је тада и од неке друкчије савезничке “помоћи” Србији, нарочито од опасности да Бугарима буде понуђен сепаратни мир на рачун српских територија. Ипак, охрабрујуће је могла да делује порука француског министра спољних послова Стефана Пишона да Срби треба да уђу у своју земљу што пре и што дубље могну.
И, коначно, 14. септембра 1918. године, у осам сати ујутру започело је оно што се стручно зове артиљеријска припрема. “На наше линије срушио се ураган од челика”, записао је тада један немачки командант. Приближно 600 топова свих калибара и домета деловало је током целог тог дана, али и током наредне ноћи, тако да је велик део бугарских и немачких ровова био раскопан.
А сутрадан, у недељу 15. септембра, у пет сати и тридесет минута, кроз бодљикаву жицу, на бајонет и бомбу, шест српских дивизија и две колонијалне француске направиле су пролаз широк 14 километара.
Симболика. Тек подсећања ради на симболику левог и десног (лево је смер према паклу, десно према рају), казујемо овде да, и поред тога што војно стројево правило предвиђа да се војнички марш почиње левом ногом, у српској народној свести очуван је сасвим друкчији однос према томе. Тако, на пример, 15. септембра 1918. године, у тренуцима док се српска војска припремала да крене у пробој Солунског фронта, мајор Рајко Јеремић обраћа се својим војницима: “Јунаци, куцнуо је час да и ми пођемо својој отаџбини и да протерамо непријатеља из ње. Све што можете са собом понесите, а што не можете, ви спакујте у ранац па ће наша позадина покупити, а ви на знак моје пиштаљке… будите спремни на јуриш. Прекрстите се и десном ногом крените” (182, 71).
Српски и француски продор није премного узнемирио Бугаре, ни оне ушанчене ни оне у позадини, јер су њихов краљ и врховна команда и даље “с пуно поуздања гледали на ситуацију”.
За два дана фронт је пробијен на укупно 25 километара, а заробљено је преко 4.000 Бугара и Немаца.
Осамнаестог септембра кренули су Британци и Грци; мада је продор био силовит, Бугари су их зауставили и вратили на полазне положаје.
Део француских трупа, онај који је требало да подржава и Србе и Енглезе, ко зна због чега, и тога дана и два-три следећа, остао је “чудно пасиван”, а оне две француске колонијалне дивизије које су учествовале у првом пробоју, повучене су у резерву већ другог дана офанзиве.
На срећу, непријатељ је био у паници, тако да је пролаз проширен на четрдесет километара.
У поподневним сатима 18. септембра, немачки и бугарски команданти одлучују да “повију” своје фронтове и у клопку увуку српске добровољце из такозване Југословенске дивизије, тако што ће их претходно довољно далеко одвући од савезника.
Иако је Д’Епере тражио од енглеске команде да, без обзира на претходни неуспех, покрене своје трупе и искористи за ту прилику дотадашње српске успехе, ништа није учињено.
