Војвода Мишић више и не рачуна на савезничку помоћ, те од команданта Друге армије Степе Степановића и команданта Коњичке дивизије Ђорђа Ђорђевића тражи да “хитају Вардару без велике бриге за свој десни бок”. И, уместо да покрене француске јединице које су мировале на битољском фронту, генерал Франше д’Епере поручује српској Врховној команди да “сада све зависи од српске војске. Ако она продужи наступање, онда се можемо надати коначном успеху. У противном, прекинућу даљу офанзиву и наредити да се пређе у одбрану”.
Српска војска се већ тада налазила целих педесет километара у непријатељској позадини.
А онда, војвода Мишић је наредио: “У смрт, само не стајати! До последњег остатка људске и коњске снаге”.
Двадесетог септембра, свом Главном штабу јавио је немачки командант фон Штојбен да се Бугари повлаче у пуном расулу, да су Срби направили клин 50 километара дубок и 40 километара ширине, да су све резерве истрошене, те да “постоји могућност да велики део снага буде приморан на капитулацију”.
Током наредна два дана српска Друга армија прегазила је Вардар, а команда немачке групе армија одлучује да се повуче на “нову линију одбране”, признајући да су “били учињени натчовечански напори да се одрже положаји, али је све било узалудно. Налету Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех”.
Војници Друге армије доспели су 26. септембра на 140 километара од Софије.
И док се Немци повлаче, командант савезничких балканских армија као да почиње с успоравањем својих операција, саветујући, нарочито Србима, да “непријатеља држе под претњом напада”, али да га не нападају превише.
Војвода Мишић, 25. септембра, обраћа се генералу Д’Епереу још једном представком: “Српска војска је за ових десет дана наступања учинила огроман напор да изврши добијени задатак. Она ће то и даље вршити, али ја налазим да ако остале војске буду и даље наступале овако споро, онда ћемо бити приморани и ми да успоримо наше наступање”.
Д’Епере све то узима на знање, али не чини ништа да измени прилике. Стога, војвода Мишић одлучује да се више не тужака, али и да не одустаје од операција “које би имале одлучне последице по цео рат”.
Тих дана, Бугари су Д’Епереу понудили да пређу на савезничку страну, уз једини услов да српске трупе не улазе у Бугарску; тај услов постављен је из страха да Срби не крену с одмаздом за злочине бугарског окупатора по Српској Земљи, за које се, као “благи узорак”, може узети извештај Василија Трбића, истакнутог српског четника уочи и за време ослободилачких ратова 1912-1918, у коме пише о свом боравку током августа 1916. године у околини Скопља, Прилепа, Велеса, Кавадараца, Кичева, Тетова и Гостивара, а по задатку добијеном од српске Врховне команде и савезничке команде на Солунском фронту:
“У Прилепској, Велешкој и Кичевској околини убијено је преко 2000 душа, већином жена и деце. Читаве хајке дизале су се на незаштићен народ и убијали и пљачкали, безчастили све до 1. фебруара прошле године. Има више од хиљаду примера, где су бугарски војници силовали девојчице од 10 година старости и небројени примери, где су поједини командири чета батаљона, при уласку у село саопштавали војницима, да су те вечери све женске од 10 год па навише њихове, докле је војска у селу. Нисам наишао на један пример, да се неки бугарски официр одвајао и да је узимао народ у заштиту. У свим неваљалствима, сви су били солидарни”.
И навешћемо само један исечак из сведочења др Арчибалда Рајса о бугарским злочинима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Међу убијеним Србима прво место заузимају свештеници”.
Генерал Франше д’Епере одбио је бугарску понуду за “промену заставе”, али кад је 29. септембра Бугарска потписала акт о капитулацији, овај њен једини услов био је прихваћен. У том тренутку, према Битољу и Грчкој кренуле су предуге колоне заробљених бугарских војника, а др Рајс могао је забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.
Огорчен на дојучерашње савезнике, немачки цар Карло телеграфисао је бугарском краљу Фердинанду, свом рођаку: “62 хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!”
Своју заблуду о значају појединих ратишта признао је и председник енглеске владе Лојд Xорx: “Од свих споредних позорница најважнијом се показала она на презреном Солунском фронту. Тамо је задат смртоносни ударац Централним силама”.
До таквог ударца требало је да прође још доста времена, јер су на маршу до коначне победе “стајале још многе препреке на војном и дипломатском фронту”.
Због војно-дипломатских игара западних сила, Друга армија војводе Степе била је принуђена да десет дана искористи за присилни предах, а тада се и сазнало да ће морати да промени операцијски правац и што више се удаљи од бугарске територије.
Било је то време које су Енглези хтели да искористе за свој најкраћи и најбржи пролаз ка Цариграду, тако да је команданту њихових снага на Солунском фронту послато нових четрдесет батаљона, односно приближно 40.000 војника; били су то они исти Енглези који су обећавали да тамо неће послати више ниједног војника. Слично су поступили и Италијани, који су, не рачунајући више с Американцима, у страху да би Срби пре њих стигли у Скадар и у Црну Гору, послали у Арбанију још једну своју дивизију.
За то време Прва армија Петра Бојовића, тек унапређеног у чин војводе, запутила се моравском долином ка Београду; њу су пратиле српска Коњичка дивизија и француска Коњичка бригада под командом генерала Жуиноа Гамбете. Већ 1. октобра, после ослобођења Скопља, прикључила им се и једна француско-грчка формација састављена од 1.300 ратника.
Настављено је напредовање ка Нишу. Генерал Франше д’Епере је, према сопственом запису, већ тада пред собом видео отворен пут ка Бечу.
И поред непријатељског отпора, тешкоћа у снабдевању, слабе опреме (скоро половина војника готово да је на дугом маршу остала без обуће), Прва армија прелазила је дневно више од двадесет километара. Један француски официр записао је да је у том крају “сваки становник истовремено и недостижни и невидљиви војник”, те да се непријатељи “у паници једва спасавају… од устаника који су се угнездили на литицама и који су били немилосрдни”.
Са гледишта генерала Д’Епереа, такво напредовање српске војске било је неприхватљиво. “Прва српска армија срља у авантуру и компромитоваће цео наш успех. Зато апсолутно зауставите даље наступање ка Нишу”, наредио је он војводи Мишићу. Наравно, било је разлога за такав страх, јер је српска Прва армија од осталих српских јединица била удаљена двеста километара, а од савезника и целих осамдесет километара више.
“Само су француски коњаници, и то с муком, могли у брзини да се изједначе са српском пешадијом”, сведочи генерал Гамбета у својој књизи под насловом Неукротиви и неуморни српски војник. “Маршовало се без хране и воде и по седамнаест сати и одмах улетало у борбу”, пише један француски коњички поручник, додајући да су клинци за поткивање јахаћих и теглећих коња допремани из већ предалеке позадине, из Солуна, авионом и из њега избацивани падобраном.
За шест дана, од Куманова до Ниша, војници Прва армије превалили су под борбама 160 километара. Поједине дивизије прелазиле су дневно и по педесет километара. А у Нишу, српске војнике чекале су одморне немачке јединице; према дневној заповести за дан кад се очекивао сукоб са Србима, командант 11. немачке армије писао је да треба да се “уреже у главу сваком официру и војнику да се у Србији брани опстанак немачког Рајха и аустроугарске Монархије”. Био је то узалудан позив, јер је Први пешадијски пук Моравске дивизије, који је наспрам себе имао двадесет немачких батаљона и 26 батерија, 12. октобра у подне ослободио Ниш.
Напредовање српске војске настављено је. Двадесет деветог октобра ослобођен је Пожаревац, а дан касније и Смедерево. Мада је у међувремену генерал Д’Епере наредио српској Врховној команди да ослобађање Београда препусти Французима, војвода Бојовић и војвода Мишић мислили су друкчије, тако да је Прва српска армија, после 45 дана од пробоја Солунског фронта, на путу дугом близу седамсто километара, “у смелој офанзиви и немилосрдном гоњењу”, ушла у Београд 1. новембра 1918. године, у 10 сати и 30 минута.
