Почетна аустроугарска офанзива у Србији сломљена је већ пре краја августа, а ослобођењем Шапца и Мачве, 24. августа 1914. године, са територије Србије протеран је и последњи непријатељски војник. „Српска војска имађаше на крају као ратни плен: на 6.000 заробљеника” и много ратног материјала (104, 332). Петнаестак дана касније аустроугарска војска поново је прешла Дрину, да би се, нарочито од средине октобра, надмоћнија и војнички и материјално, нашла у новој, снажној офанзиви. Срби су се повлачили уз осетне губитке. Но, „у сталном гоњењу, преко рђавих и блатњавих путева, са комором која је каснила”, и непријатељ је почео да малаксава. „Из саслушања многих непријатељских бегунаца види се да су код непријатеља наступиле тешке прилике, и то како у погледу исхране и снабдевања, тако и у физичкој исцрпљености њиховој. Да би се искористио овај моменат слабости код непријатеља, а морал и дух код наших трупа подигао”, војвода Радомир Путник издао је 2. децембра наредбу Првој армији и трупама Ужичке војске да наредног дана, на левој обали Западне Мораве, енергично нападну непријатеља и принуде га на повлачење. Трупе одбране Београда требало је да остану на својим положајима, обезбеђујући десни бок и позадину Друге армије. Аустроугарски покушај да своје трупе размести и да после узимања Београда крене на Младеновац и Тополу, био је тако онемогућен. Српска офанзива „имала је ненадан успех. Аустријски фронт био је пробијен и растројен. Поражена војска наже у панично бекство, немајући више нигде ни часа времена да се спреми и одупре. Ова рудничка или колубарска битка најсјајнија је српска победа у светском рату. Срби су заробили 323 официра и 42.215 војника и огроман ратни материјал и сву су земљу, до последње стопе, очистили од непријатеља” (6, Трећи део, 218). „Сем рањених и болесних, 16. децембра 1914. године, Србија је имала нових 60.000 заробљеника… Број заробљених непријатељских војника био је већи од броја пешака-бораца целокупне српске војске у то време” (104, 337). „Нема више ни једног Аустријанца у Србији”, ако се ту не рачунају 70.000 заробљеника (68, 39. и 57), могла је тада саопштити српска Врховна команда. Већ од самог почетка ратних операција, али и током мирних месеци 1915. године, десетак хиљада њих сврстало се у добровољце.
Победа је плаћена великим људским жртвама: из строја је избачено укупно 163.557 српских ратника, од чега 2.110 официра, 8.074 подофицира и 153.373 војника (103, 357).
Здравствене неприлике. Било како било, свој војнички успех Србија није могла искористити за напредовање према западу и северу. „Хигијенске прилике, које ни пре рата нису биле много повољне, постале су за време овог тешког ратовања, с растуреним кућама, са уништеним имањима, с гомилама лешева и рањеника, управо страшне. Избише епидемије. Нарочито је била тешка зараза пегавог тифуса, која је узела огромне размере и покосила на хиљаде живота, можда више него сама борба. То је учинило да Срби нису могли искористити потпуно своју победу и да нису могли прећи у напад и придружити се са своје стране Италији, кад је ова, у пролеће 1915, објавила рат Аустро-Угарској, и кад је руска војска, пред уједињеном снагом Немачке и Аустро-Угарске, с великим губицима почела да узмиче из Галиције и Пољске” (6, Трећи део, 219).
На српској страни сматрало се да су болест донели заробљени аустроугарски војници, али „много је вероватније да је то била неизбежна последица постојећих услова: потпуног расула у целој земљи, неометаног тумарања бескућних избеглица и војника, хлад ноће, глади, опште немаштине и потпуног краха редовне здравствене службе. Није било никаквих контролних прегледа, мера предострожности или санитарне инспекције, и није било никаквих амбуланти за цивилно становништво” (68, 57-58).
Из бројних извештаја страних лекара који су тада деловали у Србији види се да су за епидемију више криве српске власти него Аустријанци: „Болест су донели и раширили пацијенти који су слати у градове у групама без одговарајуће најаве и без икаквих података о томе од чега болују… Било је само потребно да се стекну услови претрпаности и прљавштине који прате ратно стање, па да избије епидемија широких размера”. Жариште епидемије било је у Ваљеву, са стопом смртности око 70 одсто; током пролећа тамо је умро двадесет један лекар (68, 58-61). „Србија је своју несрећу повећала у овој години са 30.000 умрлих војника, 20.000 заробљених и око 200.000 цивила умрлих од тифуса и других болести. Тифус није поштедео ни медицинско особље: умрло је 57 лекара, чак и неколико свештеника који су сахрањивали покојнике” (67, 91). Ђорђе Јеленић каже да, „благодарећи брзој и ефикасној помоћи, коју Србији указаше Француска и Енглеска са лекарским мисијама и санитетским материјалом, као и енергичном раду једног Државног Одбора, створеног нарочито за угушење заразе, пегави тифус беше угушен тек концем маја месеца. Али као његове жртве Србија имађаше: преко 250.000 становника свих година старости, 160 лекара српских и савезничких и на 35.000 аустро-угарских заробљеника” (104, 338). Ова последња цифра знатно одступа од Стошићеве, што не значи да је мање вероватна. Напротив, њу можемо прихватити као нешто ближу стварној, јер су заробљенички смештајни услови више погодовали ширењу епидемије и већој смртности оболелих. Зна ли се све то, и ако штампарском грешком није испуштена једна цифра, утолико чудније, бесмисленије и злонамерније делује податак Розе Папо, санитетског генерала Југословенске народне армије, да је „само у Србији од краја 1914. до јуна 1915. од тифуса боловало 22 033 лица” (5, књига 9, 786).
Стране медицинске мисије у Србији 1915. Почетак Великог рата затекао је српску медицинску службу у изузетно тешким условима, пошто је време од балканских ратова било прекратко да би дошло и до најминималније кадровске обнове. Молба Српског Црвеног крста за помоћ наишла је у Међународном Црвеном крсту само на моралну потпору; рат је већ харао по целој Европи, те Међународни Црвени крст предлаже Српском да помоћ од сродних институција у свету затражи непосредно. Одзив на такав апел био је неочекивано велик.
Прва је стигла медицинска мисија америчке војске на челу са др Едвардом Рајаном, која у Београду одмах отвара једну болницу „опште праксе”. Бројне групе и појединци пристижу у Србију почетком јесени 1914, тако да се велик број лекара и другог медицинског и пратећег особља из иностранства убрзо нашао на фронту, непосредно уз српске војнике. Међу њима био је и др Ђуро Гуча, Словак, родом из Бачког Петровца, који је крајем октобра, заједно са својом женом Селмом, четворицом лекара и осморо болничара и медицинских сестара, једним грчким бродом отпутовао из Њујорка у Солун, а одатле на српско ратиште, у америчко-чешку медицинску мисију стационирану у Ђевђелији, коју је финансирао велики српски добротвор Џон В. Фротингам. Госпођа Гучова, позната као Ђевђелијска Болничарка, у истој мисији била је асистент своме мужу, али не задуго; почетком фебруара 1915. године доктор Ђуро оболео је од тифуса, а двадесетак дана касније оболела је и његова жена; он се извукао, а жена му је 12. марта умрла и сахрањена по православном обреду (иако је била Јеврејка), уз чинодејствовање четворице свештеника. У ђевђелијској болници остао је до почетка септембра исте године, све док из Америке није стигла смена за рад у мисији (145, 38-40).
