Током прве половине 1915. године, у време велике епидемије тифуса, када је то било од пресудне важности, обим медицинске помоћи са стране снажно се повећао. Највећи број санитетских екипа стигао је из Енглеске, Русија је у једној својој мисији имала 111 чланова, а шеснаесточлану екипу послала је Грчка. Из Сједињених Држава, са неколико екипа Црвеног крста стигле су четрдесет четири особе, а једну групу од осам лекара и болничарки опремио је Џон Фротингам о свом трошку. („Половином јануара 1915. године, кад се епидемија пегавца разбуктала, Америка је имала седам лекара и 24 сестре, док су Руси послали десет лекара, 110 медицинских сестара и болничара, са опремом која је вредела 250.000 долара”. До 25. марта, кад је епидемија почела да јењава, Русија је послала још неколико медицинских мисија – 199, 96-97). Од велике користи били су чланови француске санитетске мисије која је у Србију дошла почетком 1915. године. Велик број француских лекара и болничара учествовао је у сузбијању епидемије пегавог тифуса, а „за све време боравка и рада у Србији ови Французи су уживали искрене симпатије и у војсци и у народу” (105, 251). Универзитет у Торонту организовао је болнице у Солуну и Битољу, а њихов капацитет био је 1.040 постеља. У обема болницама радило је 50 лекара и професора, 73 болничарке и 173 лица у помоћним службама. Касније, стижу у Србију појединци и медицинске екипе из Аустралије, Новог Зеланда, Швајцарске, и других земаља. „Треба истаћи да су све екипе биле опремљене неопходним средствима за рад са болесницима – од постеља до лекова – а финансирале су их хуманитарне организације, државе или приватна лица. Многе земље су послале помоћ у новцу и лековима: Француска, Русија, Италија, Јапан, Швајцарска, Аргентина, Чиле, чак и Турски Црвени полумесец”, из чега је Српски Црвени крст извео кус и непристојан закључак да је „било у Србији 543 члана медицинских мисија од којих 100 лекара” (67, 644).
Највећи број енглеских санитетских мисија стигао је у Србију трудом Савеза шкотских женских друштава, о чему својом књигом надахнуто сведочи Моника Крипнер (68). Овај Савез проистекао је из једног прилично широког покрета за еманципацију женског света и стицање гласачких права. До последње четвртине 19. века, многа занимања у Енглеској, међу њима и лекарско, била су недостижна за жене. Није вредело чак ни искуство госпође Флоренс Најтингејл, која је као болничарка у Кримском рату (1854-1856) болничку службу и њене медицинске стандарде уздигла на степен високо уважаваног позива. Захваљујући њој, почастима које је у Енглеској доживела и огромној популарности међу девојкама, већој чак и од оне коју је уживала краљица Викторија (68, 11), у највећим енглеским болницама постављени су чврсти темељи за обуку болничарки, а младе даме из разних слојева енглеског друштва почеле су да раду у болницама налазе смисао свог личног и друштвеног деловања. Настојањима да се женама омогуће и медицинске студије на универзитету пружан је велик отпор, а кад су први универзитети одшкринули врата младим студенткињама, било је то нерадо и често с увредљивим ограничењима; жене су могле студирати, али нису имале право на диплому. Једна из тог круга, госпођица Елси Инглис, рођена 1865. године у Индији, окончала је у Глазгову универзитетске студије 1892, радила је као хирург у једној женској болници у Лондону, али је лекарску диплому стекла тек 1899. године, кад је Единбуршки универзитет најзад омогућио женама да полажу дипломски испит.
Године 1914, кад су гласови о рату били све јачи, докторка Инглис била је секретар Савеза шкотских женских друштава. Њеним залагањем, уз отпор и велико потцењивање исказано у званичним градским службама, јула исте године формирана је у Единбургу једна женска добровољачка санитетска јединица. Некако истовремено, госпођа Мејбл Синклер Стобарт, једва годину старија од Елси, жена која је своје ратно искуство стицала у Балканском рату, као оснивач и предводник женског одреда за транспорт болесника и рањеника у Бугарској, започела је сличну делатност у Лондону. Месец дана касније, она се са својом новом женском војном болницом налази иза фронта код Антверпена. Почетком августа учествује у организовању женског одреда хитне помоћи и искусна санитетска радница четрдесет осмогодишња госпођа Евелина Хаверфилд, која одмах постаје заповедник женске добровољачке резерве.
Чим је рат почео, докторка Инглис мобилисала је своје добровољне јединице и кренула са њиховим обучавањем. Истовремено, она је својим сарадницама у женском покрету предложила да отпочну с прикупљањем прилога за опремање једне пољске болнице с искључиво женским особљем, која би била понуђена за рад на неком ратишту. „Подухват је почео сасвим скромно, с циљем да се прикупи хиљаду фунти како би се опремила једна болница, а завршио се тако што је до краја рата скупљен добровољни прилог у укупном износу од скоро пола милиона фунти, и потпуно опремљено четрнаест пољских болница које су деловале у Белгији, Француској, Србији, Румунији, Русији и другде, помажући скоро свакој савезничкој војсци или организацији Црвеног крста – осим британској. Јер тужна је истина да је британско Министарство рата без предомишљања одбило маштовиту и племениту понуду докторке Инглис… да пошаље једну целу пољску болницу с особљем састављеним од жена хирурга и лекара у активну службу” (68, 34). И баш захваљујући чиновничкој „препоруци” госпођи Инглис да „иде кући и седи на миру”, од 20. августа 1914. године шкотски женски покрет постао је главни штаб Болница шкотских жена за службу у иностранству. Временом, у ове јединице ступале су и Енглескиње, Иркиње и Велшанке, укључивале су се у њих и многе жене из Аустралије (уз српску војску било их је шездесетак – према 199), Новог Зеланда, Индије и других земаља, али је у називу остао појам „шкотске”, јер је идеја за њихово установљење потекла из Шкотске. „Крајем 1914. и у току 1915. године пристизале су медицинске мисије и квалитетно опремљене болнице, тако да су у току 1915. године у Србији радиле четири велике болнице Савеза жена Шкотске (»женске болнице«) и то у Крагујевцу, Ваљеву, Лазаревцу, Младеновцу, и две велике енглеско-српске болнице у Крагујевцу и Скопљу. У Врњачкој Бањи радила је велика, одлично опремљена болница Црвеног крста Велике Британије, а друга болница Црвеног крста била је у Скопљу. У Београду је постојала британска болница за пегавац, а широм Србије била су развијена превијалишта – у Аранђеловцу, Смедеревској Паланци, Рековцу, Краљеву и другим местима. Тако је у току лета 1915. године у саставу ових болница било више од 600 жена лекара и сестара и добровољних болничара, које су највећим делом дошле из Шкотске. У овај број нису урачунати они који су били у саставу других мисија или који су долазили на своју иницијативу” (199, 146).
