Некако у исто време, укључује се у пропагандну кампању и млада новинарка Ана Христић, школована у Оксфорду, да би, касније, она и њена мајка управљале потпорном организацијом „Мисија Христић” у Ваљеву. „Али неоспорна краљица свих акција за прикупљање прилога била је госпођица Катлин Берк. Докторка Инглис је »открила« ту дражесну младу жену када је ова постала секретар Лондонског одбора. Наслућујући успех, др Инглис је једног дана предложила Катлин Берк да уместо ње оде у Оксфорд и одржи говор на једном скупу у име Болница шкотских жена… Био је то прави тријумф – она се показала као речит и убедљив беседник и од тог тренутка није се зауставила на путу којим је кренула. Постала је сензација, неуморни амбасадор Болница шкотских жена и Српског потпорног фонда и марљиви скупљач прилога за све добротворне организације у свим ратним сферама, а нарочито у Француској… Два пута (је) путовала у Америку, где је ускоро постала позната као »наша вољена девојка«. Говорила је у Карнеги Холу и била је прва жена која је одржала говор у Њујоршкој берзи, чији су чланови одмах приложили пола милиона долара. За време својих путовања у Америку прикупила је укупно 63.000 фунти за Болнице шкотских жена и 290.000 за француске болнице” (68, 45).
Прилив финансијских средстава омогућавао је да се болничке јединице и даље оснивају и шаљу у Србију. Докторка Инглис потрудила се тада да на место главног лекара једне од њих доведе докторку Алису Хачисон. С великим искуством на ратиштима, најпре у Бугарској са докторком Стобарт, а касније у Француској, с првом јединицом Болница шкотских жена, докторка Алиса прихватила је позив и крајем априла запутила се у Србију на челу нове мисије. После скоро двадесетодневног боравка на Малти, где је требало пружити лекарску помоћ већој групи енглеских рањеника са Дарданела и Галипоља, експедиција је преко Солуна стигла у Ваљево тек почетком јуна. За непуне две недеље тамо је подигнут велики болнички комплекс у који је затим смештена пољска болница, најбоље дотад опремљена, како се тврдило: шест великих шатора за болеснике, хируршка сала, перионица, кухиња за болеснике, шатори за пријем болесника, шатори за купање, кухиње и спаваонице за медицинско особље, велика трпезарија, канцеларије за главног лекара и управника, шатори за гориво, залихе материјала и остало. За докторку Хачисон било је то „знамење наде и чуда”, а она се питала „у какве се непознате области (мисија) упустила и у коју сврху” (68, 52).
Почетком маја стигла је у Крагујевац и докторка Инглис. Она је тамо преузела дужност главног надзорника свих јединица Болница шкотских жена у Србији. Иако је углавном боравила у Крагујевцу, где је докторка Солто држала три болнице (хируршку, за пегавац и за повратну грозницу), докторка Инглис стизала је да одржава редовне везе са свим јединицама Болница шкотских жена и Српског потпорног фонда, као и са Српским Црвеним крстом и војним санитетом. „Између докторке Инглис и Срба дошло је до љубави на први поглед. Они су били народ драг њеном срцу – храбри, једноставни, издржљиви, поштени, природни, спремни да трпе без јадиковања – »џентлмени по природи«, звала их је. Она их је обожавала, а они су је са своје стране поштовали и волели. Не само што су били дубоко захвални тој нежној, марљивој шкотској лекарки и њеним јединицама које су дошле из толике даљине да им помогну када им је било најтеже, него су били очарани њеним једноставним шармом и уљудношћу, ведрином и добротом којом је њена личност зрачила. Касније су у Србији говорили: У Шкотској су је начинили лекарем, у Србији смо је хтели начинити светицом” (68, 48).
Поред Болница шкотских жена и Српског потпорног фонда, успешно су деловали: Британски Црвени крст, Удружење „Рањени савезници”, Удружење „Млади фармери”… и појединци који су се заузели да прикупе новац, опреме болнице и притекну у помоћ Србији. За кратко време, по већим српским градовима никле су добро опремљене болнице, од којих неке и у близини ратне зоне. Такође, отворене су многе прихватне амбуланте и превијалишта непосредно иза линије фронта, а касније, почетком лета 1915. године, и већи број друмских диспанзера (амбуланти), на међусобној раздаљини од четрдесетак километара.
Лета 1915. године, у Србији су „биле четири пољске болнице Болница шкотских жена – у Крагујевцу, Ваљеву, Лазаревцу и Младеновцу – две велике јединице Српског потпорног фонда у Крагујевцу и Скопљу, Јединица Бери и болница британског Црвеног крста у Врњачкој Бањи, још једна болница британског Црвеног крста у Скопљу, велика Британска болница за инфективне болести у Београду (са тридесет лекара – ИП), углавном за савезничка војна лица, и неколико мањих јединица. У њима је било укупно преко шестсто британских лекарки, медицинских сестара, болничарки и добровољних неговатељица. У то особље није било убројано независно женско медицинско особље и добровољне раднице које су дошле по властитој иницијативи и биле придодате српским болницама и потпорним организацијама, као што је била јединица госпође Христић у Ваљеву. У једном тренутку у земљи је радило педесет британских лекарки. Четрнаест их је било само у јединици Српског потпорног фонда, којом је руководила госпођа Стотбарт. Осим британских јединица, у Крагујевцу је била једна велика руска болница, две америчке, једна француска медицинска мисија” (68, 80. и 97-98).
Због тога што о доласку и деловању страних медицинских мисија уз српску (и црногорску) војску нису сачињавани уредни прегледи ни током ратних збивања ни касније, подразумева се да ни овде управо дати подаци нису потпуни. А само поређења ради, макар колико то било збуњујуће, навешћемо овде још два домаћа извора за исту тему.
Према запису др Хранислава Јоксимовића из Српског Црвеног крста, „у ратовима 1914-1915. радиле су ове стране мисије: 4 руске са 16 лекара, 153 сестара и 29 болничара и 6 других мисија; три грчке, 14 енглеских мисија, три америчке. Све мисије имале су 82 лекара и 429 болничара, сестара и других. Дошао је 1915. и велики број француских лекара. Све ове мисије дошле су на молбу нашег Црвеног крста” (128, 836).
Др Лазар Генчић, начелник санитета српске Врховне команде у времену од 1912. до 1916. године, нуди нешто друкчије податке, макар и сасвим уопштено: „Кад се епидемија почела нагло ширити, морали смо се званично обратити за помоћ својим моћним и богатим савезницима на западу, а они су одмах решили да нам ту помоћ пошаљу из средине својих сопствених војних Санитета. Француска нам је влада упутила 100 војних лекара, међу њима је било доста искусних бактериолога и стручњака за сузбијање заразе, а енглеско Министарство Војно послало је једну групу од 30 војних лекара, под вођством неколико лекара, који су били пуни практичних искустава, стечених у борбама са разним епидемијама по енглеским колонијама (128, 728)… У земљи је (1915. године – ИП) било 90 разних болница, са преко 100.000 болесничких постеља, а само на војишту радило је, поред наших лекара, још 200 страних лекара и око 500 школованих сестара” (128, 785).
