Све у свему, кад се има на уму да су све јединице биле мешовитог састава, односно да је у медицинским и другим екипама било и мушког света, да се на ратиште углавном ишло по уговору, на одређено време (68, 37), да су на смену долазиле нове личности, да су се поједине особе повлачиле због болести или из других разлога, као и да је један немали број чланова појединих мисија умро у епидемији (само двадесет лекара!), може се рећи да је с Острва, до тога времена, у Србији радило и свих 1.000 британских грађана. Додају ли се томе и Руси, Американци, Грци, Швајцарци, Французи, Канађани, и многи други, онда се са сигурношћу може констатовати да је у медицинским мисијама са стране учествовало не мање од 1.700 добровољаца, у огромној већини жена.
У недостатку болничког особља, у данима највеће најезде болесника, Шкотланђанке су за негу тифусара користиле аустријске заробљенике који су већ преболели тифус. (Седам заробљених лекара, Маџара и Аустријанаца, умрло је од тифуса, а још четворица од других болести – 67, 647). Помоћ ових људи била је заиста драгоцена, пошто су се они, углавном, својски трудили да дужност у новим условима обаве на најбољи могући начин. Ако се дешавало да неки заробљени болничар, као у примеру маџарског заробљеника о коме прича добровољна болничарка Љубица Кујунџић, постепено убија све рањенике поверене му да их негује, може се то сматрати реткошћу, ако не и изузетком (67 , 286-287). Понекад, због великог броја оболелих болничарки, био је угрожен и рад читавих болница или амбуланти. Тако, на пример, марта 1915. године, у болници леди Паџет, од тифуса се разболело седамнаест чланова екипе. Болничарка Флора Скот сама је четири дана бринула о триста болесника, све док јој нису у помоћ притекле четири сестре из друге болнице.
„Пренатрпаност болница, даноноћне колоне рањеника који сатима чекају, на киши и хладноћи, да буду примљени, непрекидни рад хирурга и других стручњака у борби за живот војника, уз недостатак многих средстава за успешну интервенцију – све је то често доводило до очајања припаднике иностраних медицинских екипа. Женска осећајност била је пренапрегнута иначе очајним условима рада. Али задивљујућа енергија, коју нико не би могао очекивати од ових крхких створења… успевала је да умањи трагедију на коју је тада био осуђен српски народ” (67 , 646-647).
„До средине лета 1915. године притисак пацијената је толико ослабио да су неки чланови јединица могли да оду кући на заслужени одмор после тешке зиме, док су неки отишли заувек… Дошла је замена и болнице су нормално радиле. Многи болесни војници били су премештени у српске војне болнице и опоравилишта, па су упражњене постеље сада попуњавали цивилни пацијенти. Лакшим цивилним болесницима указивана је помоћ у амбулантама и друмским диспанзерима. Сада је особље могло прилично редовно да се одмара, па чак и да понекад оде на викенд. Било је мало могућности за рекреацију и конвенционални провод, али су те сналажљиве жене биле сасвим способне да се забаве. Посећивале су своје пријатељице у другим јединицама, тумарале су по околини, пешачиле, понекад чак и јахале, и одлазиле у куповину” (68, 89).
Тих дана, „у тој идиличној природи”, рат се многима чинио нестварним, а није било мало оних који су веровали да Централне силе неће поново напасти. Понегде се већ размишљало о повратку ових мисија у њихове земље, али српска влада у томе није журила: очекивала је ратни реванш својих непријатеља за поразе у 1914. години и војску марљиво припремала за нову одбрану. Ако се то догоди, иностране медицинске екипе биће поново неопходне. Због тога им је сугерисано да наставе свој рад у Србији. „Они су се само молили да рат не буде у зимско време” (68, 86).
