Људске жртве у балканским ратовима. Људске жртве у Првом балканском рату биле су огромне: Турска је имала око 153.000 људи избачених из строја, Грчка 28.670, Бугарска 73.000 (од чега 33.000 погинулих и умрлих), Србија око 22.000 погинулих и умрлих и 21.000 инвалида (онеспособљених за привређивање), а Црна Гора 9.438 погинулих и непознат број онеспособљених (5, књига 1, 453; 1, 164. и 324). Све учеснице Другог балканског рата, макар колико тај рат кратко трајао, имале су велик број погинулих, рањених и несталих. Према Војној енциклопедији, Бугарска је изгубила 83.000, Србија 41.000, Црна Гора 1.200, а Грчка 21.8б4 војника (5, књига 1, 458). Монографија о балканским ратовима констатује да је „Други балкански рат исцрпео људске и материјалне резерве балканских земаља… Балкански ратови покосили су више десетина хиљада људи у цвету њихове младости.
У Србији је избачено из строја 82.800 људи – од тога 31.800 погинулих и умрлих од разних болести. Бугарска је имала 66.000 погинулих и умрлих (од тога 33.000 у Другом балканском рату), а знатно већи број рањених. Црна Гора је изгубила преко 10.000 људи, тј. преко четвртину свих који су се нашли под оружјем. Грчки губици били су такође велики” (1, 324). Истоветне податке о укупним српским жртвама даје и Саво Скоко (103, 304).
Несумњиво, број српских жртава био би много већи да није било медицинске помоћи из многих страних земаља. Међу првима приспеле су руске мисије. Прву, коју је чинило 20 чланова Руског Црвеног крста, предводио је др Никола Пајевски. На челу друге мисије, састављене од 77 чланова, међу којима пет лекара-хирурга, апотекар, књиговођа, пословођа, 16 меди цинских сестара и 35 болничара, налазио се др Аксентије Христифорович Бабасејнов. Његова болница са 250-300 постеља смештена је у згради II београдске гимназије у Македонској улици. Скоро истовремено стигло је и двадесетак медицинара са прашког Поликлиничког института, а с истог института послато је у Црну Гору још 50 лекара и медицинара. У београдској Политици често се тада писало о раду страних медицинских стручњака. Тако, на пример, у броју од 28. октобра/10. новембра пише да је „до сада у Београду отворено 18 болница за смештај рањеника и све су снабдевене телефоном”, а дан касније да „број лекара се стално повећава и не прође ни један дан, а да се нашем Црвеном Крсту не пријави по неколико лекара”. Другог/15. новембра ишла је вест да „за неколико дана стићи ће у Београд 6 чешких хирурга, ученика прослављеног чешког оператера г. Једличке” и да ће сви они бити распоређени по Београду и унутрашњости. Претходног дана „кренуло (је) у Софију и Београд неколико хрватских лекара”, а затражено је и пет болничарки. И тако даље. Средином децембра објављена је вест да „готово сваког дана одлази из Србије по неколико страних лекара, који су лечили наше рањенике у болницама у Београду и унутрашњости. Они одлазе због тога што је посао око лечења рањеника сасвим смањен те њихова помоћ није више потребна” (94, 30. новембар/13. децембар 1912).
Из писма Министра војног Главном одбору Српског Црвеног крста (које је прочитано на седници 29. новембра 1912) могло се видети да „у целој Србији има само 370 лекара, од ових је ратним распоредом одређено 296 за бојиште, тако да за позадину остају само 74. Како се од овог броја морају одузети лекари у централној управи (6), лекари који су услед старости и болести сасвим неспособни (8) и лекари који су давно напустили лекарски позив (3), то за лекарску службу у целој позадини, у грађанству и војсци, остаје свега њих 57 – у тај број урачунато је и 6 женских” (196, 29).
Због тога, Српски Црвени крст био је принуђен да се преко Међународног Црвеног крста обрати за помоћ иностраној јавности. Убрзо, из разних земаља, у Србију почиње да стиже „значајна помоћ у медицинском особљу, лековима и санитетском материјалу. Бројчани подаци о медицинским мисијама… за 1912/1913. годину то најбоље показују”. Највише стручњака послала је Русија (183), а своје екипе дале су и: Аустрија (36), Енглеска (20), Холандија (42), Немачка (12), Угарска (10), Италија (7), Белгија (9), Данска (4), Норвешка (3), Француска (8) и још неке земље (67 , 643). Стошићев податак да „укупно се може ра чунати да је у Србији било 1912-1913. године близу 300 чланова страних медицинских мисија” (67, 643) можда је настао као рачунска грешка, пошто саме његове цифре казују да их је било 334, од чега 120 лекара. Међутим, из вести београдске Политике (94, 9/22. децембар 1912), да је краљ Петар потписао указ о одликовању 172 лекара орденима Светога Саве разних степена (40 Руса, 25 Срба са стране, 19 Чеха, по 9 Немаца, Француза и Маџара, по 8 Енглеза, Данаца и Белгијанаца, 7 Словенаца, по 5 Швајцараца и Аустријанаца, по 4 Норвежанина, Холанђанина и Хрвата, по 3 Румуна и Швеђанина и 2 Италијана), мора се закључити да је било много више и лекара и осталог медицинског особља. Колико, не зна се ни приближно, а само београдска Политика евидентирала је у својим вестима, почев од 18. октобра до краја новембра 1912. године, да је у Србију и Црну Г ору стигло 150 лекара и више од 390 медицинара, болничара, милосрдних сестара и осталог санитетског особља.
О доласку медицинских мисија у Црну Гору извештавао је и Глас Црногорца, сведочећи повремено да је, поред оних поменутих педесет лекара и медицинара са прашког Поликлиничког института, на Црногорско ратиште стигло и још приближно педесетак лекара (у највећем броју представљених само презименом) и нешто мање другог медицинског особља (138).
Дода ли се томе податак да уз долазак многих лекара није забележен број болничара или медицинских сестара из њихове пратње, као и да за три руске болнице у Скопљу с укупно шеснаест лекара, 750 постеља и комплетном опремом није речено колико је имала осталог болничког особља, може се закључити да су стране медицинске мисије у Првом балканском рату бројиле не мање од седамсто особа.
Мимо тога, 1925. године објављена је у Београду једна књига о српском санитетском искуству у ослободилачким ратовима 1912 -1918. године (128). У педесетак ауторских текстова, на око 600 страна, четрдесетак српских лекара говори о свим видовима здравствене заштите у ратним условима и невољама које су тих година пратиле српску војску и српски народ. О раду страних медицинских мисија пише се тек на неколико места, по реченицу-две, а помиње се једва десетак имена; могао би се стећи утисак да је њихов боравак у Србији и уз српску војску био без икаквог значаја, такорећи узгредан. Због такве небриге за истину, показиване чак и у Српском Црвеном крсту, о укупном броју мисија и особљу у њима може се само нагађати. На нагађање се, тако, своди и један запис др Хранислава М. Јоксимовића, настао у времену релативно блиском балканским ратовима:
„У ратовима 1912-1913, Главни одбор Црвеног крста о свом трошку ангажовао је око 20 лекара, између којих су била двојица бактериолога. Дошле су и ове стране мисије: руског Црвеног крста 7 мисија, са 32 лекара, 57 сестара и 89 болничара; белгиског, немачког, аустриског, угарског, италијанског Црвеног крста, британског, француског, – од свих по једна са 34 лекара, 36 сестара и 5 болничара.
У 1913. послао је Руски Црвени крст 2 мисије, британски и шкотски Црвени крст 1 мисију, белгиски, дански, шведски, угарски и холандски Црвени крст 3 мисије, од којих једна за сузбијање колере у Чачку. Све су имале 46 лекара, 66 сестара и 50 болни- чара” (128, 836).
