Аустријска офанзива код Капорета крајем октобра 1917. године и италијанско повлачење према Венецији знатно су утицали на прилике у Аустроугарској; њен положај је ојачан, а владајући кругови, чвршће ослоњени на Немачку, поново су стекли самопоуздање. Очекивало се чак и да Италија капитулира. У таквим околностима, хрватски, словеначки и српски политичари у Аустроугарској изгубили су се у јаловој комбинаторици око садржаја и обима могућег уједињења, а Аустроугарска је осетила да се све интерне расправе о уставним реформама могу потиснути у позадину. На руку јој је ишао и бољшевички преврат у Русији.
Планерима светске историје није одговарао дотадашњи привредни, политички, културни и сваки други успон Русије, те су они, блиндираним возом, из Швајцарске, преко Немачке, Шведске и Финске, довели Лењина и његове комунисте да изведу “револуцију”. Успут, Лењина је у једној шведској банци чекало 22 милиона марака којима је Немачка “купила” обећање да ће када дођу на власт, бољшевици склопити сепаратни мир с Немачком и омогућити јој да своје трупе пребаци на западна бојишта. После октобарског преврата – 25. октобар/7. новембар 1917 – одржани су избори за уставотворну скупштину, најслободнији у историји Русије. Социјалистичка партија добила је 59,6%, бољшевици 24%, а буржоаске партије 16,4% гласова. На питање кад ће скупштина бити отворена, Лењин је рекао: “Ако смо направили такву глупост да смо свима обећали да ћемо сазвати ту причаоницу, ми је морамо још данас отворити, а када ћемо је затворити, о томе ће историја за сада да ћути”. На дан кад је скупштина почела с радом, 9. јануара 1918, било је свима допуштено да причају до миле воље и ко шта хоће. Како је одбила да овлашћења за одлучивање пренесе на бољшевике, скупштина је сутрадан распуштена, а депутати разјурени кућама.
Неславно окончана кратка историја руског парламентаризма изазвала је протесте у Петербургу; радници су изашли на улице, а јединице Црвене армије пуцале су у њих и тако их разјуриле.
Оставши без скупштинске контроле, Лењин је могао приступити остварењу задатака због којих је и стигао у Русију; на првом месту требало је уништити државу. Са њеним рушењем започето је још пре октобарског преврата јер је војска већ тада била уништена. Одмах по преврату ликвидиран је цео правосудни систем, а уместо њих дошли су револуционарни трибунали који су судили и пресуђивали на основу “пролетерске савести” и “револуционарне свести”. Бољшевичко насиље у виду пљачки и убистава постали су свакодневна појава у Москви (према 139, 132-135).
Само један дан по преузимању власти, 8. новембра, Лењинов Сверуски конгрес совјета изгласао је Декрет о миру. Овим Декретом исказивала се спремност Совјетске Русије да са свим ратним противницима закључи мир, без анексија и ратних одштета, а од свих зараћених земаља тражило се да склопе примирја, поведу мировне преговоре и ратификују договорене услове за мир. Под анексијом у смислу свог Декрета, Совјети су подразумевали “свако прикључење једног малог или слабог народа већем или јачем народу без тачно, јасно и добровољно израженог пристанка и жеље тог народа, без обзира на то кад је то насилно прикључење извршено”. Истим декретом проглашени су неважећим сви тајни уговори које је царска Русија потписала, па се на тој листи нашао и Лондонски уговор из 1915. године, а текст тог уговора објављен је 28. новембра. Нова совјетска дипломатија деловала је врло брзо: 20. новембра Комесаријат за спољне послове предложио је свим зараћеним државама да преговоре о миру поведу на основу услова понуђених Декретом, а 26. новембра примирје је понуђено немачкој и аустријској влади. Ова понуда прихваћена је на обема странама, с тим што је Аустроугарска одбила да се на њу примени право самоопредељења; њено схватање било је да сви аустријски народи своје право на самоопредељење већ остварују преко парламента. У новим војним и политичким условима, она је чак рачунала на то да ће јој се прикључити и руски део Пољске, да ће преко Ловћена и уског приморског појаса у Црној Гори остварити копнену везу с Арбанијом и да ће, исправком граница на штету Румуније и Србије, успоставити своју границу са Бугарском.
И баш те околности: италијански пораз код Капорета и руски пристанак на сепаратни мир, учиниле су савезничку војну ситуацију изузетно тешком. Сједињене Америчке Државе пристале су да своје ратно стање прошире и на рат с Аустроугарском. Рат је објављен 4. децембра 1917. године, али тај чин није забринуо Аустроугарску. Поразом код Капорета италијанска војна сила била је ослабљена, на источном фронту престале су ратне операције, а очекивало се да ће немачка војска окончати свој западни поход пре но што све америчке трупе стигну на ратиште. Бечка влада са задовољством је прихватила уверавања америчког председника Вилсона да се неће мешати у унутрашње ствари Хабзбуршког царства и да није заинтересована за његово преуређење. Истовремено, било је то и охрабрење аустроугарској дипломатији да одбаци планове о радикалној реорганизацији Монархије. За њеног министра спољних послова Отокара Чернина југословенско питање било је од велике важности; он је 26. децембра поздравио пропаганду за уједињење свих Југословена под окриљем Монархије, пошто му се неко друкчије решење, у посебној заједничкој држави, не чини остварљивим ни “хисторијском нуждом јер су се међу Јужним Славенима непрестано у прошлости водиле међусобне борбе, а у њих постоје јаке партикуларистичке тежње и вјерске опреке. Њихови су политичари к томе незрели и корумпирани и Југославија, ако би се формирала, постала би жариште политичких интрига и сплетака, које не би ни њима ни Монархији користиле” (71, 244-245).
Улазак Сједињених Држава у рат против Аустроугарске отворио је могућност да енглеска и француска влада прошире своју активност у српској добровољачкој акцији. Док се држала начела неутралности, америчка влада није могла директно учествовати у транспорту југословенских добровољаца са своје територије, али је зато половином новембра 1917. године већ била спремна да се подробније упозна са дотадашњим енглеско-француским учинком у прикупљању добровољаца за српску војску и да финансијски подржи енглеско и француско учешће у том транспорту. Четири дана пошто су Сједињене Државе објавиле рат Аустроугарској, француски министар спољних послова наложио је свом посланику у Вашингтону да америчкој влади пружи све податке које буде сматрао корисним, укључујући и податке о бројности до тада превезених особа:
“Број добровољаца који су искрцани у Француској од 1. јануара до 22. новембра о. г. је 2.715 људи.
Осим у САД, регрутовање Југословена је обављено и у:
1. Јужној Америци, Аустралији и Новом Зеланду, али број добровољаца у овим земљама је веома мали и не прелази 300 особа; ова цифра урачуната је у укупан број (збир) који је напред дат;
2. У Француској, где су југословенски заробљеници, који траже да буду регрутовани и које је прихватила српска влада, стављени су српској влади на располагање ради укључивања у српску војску;
3. У Русији и Румунији, пошто је руска влада прихватила да превезе у Француску, а одатле у Солун, југословенске контингенте који су били укључени у њену војску и који су се борили на румунском фронту. Њихов број износио је у 1917. години 9.000 људи” (12, док. 117, 191).
