“Одбрана од тајних контаката”. У времену од америчке објаве рата Аустроугарској па до краја јануара 1918. године, врло је мало података о српским добровољцима. Али, то је период у коме су Савезници опрезно “начели” расправу о судбини Хабзбуршког царства и тиме наговестили скори крај Светског рата. Истовремено, и у Југословенском одбору почиње да буја сепаратна активност хрватских и словеначких политичара, наводно окренута у одбрану од тајних контаката Париза и Лондона са Бечом. Иницијатори тих активности били су истакнути чланови “Српског друштва Велике Британије”: дипломатски уредник лондонског Тајмса Хенри Викем Стид, историчар Роберт Вилијем Ситон-Вотсон и археолог Артур Еванс. Мада се радило о “српском” друштву, сви ови људи превасходно су заступали “хрватску варијанту”. У тренутку кад су се наслутили преговори о сепаратном миру с Аустроугарском, ова тројица јавних радника потрудила су се да претходно измире Италијане и “Југословене”.
Забринути да би се рат могао завршити аустро-немачком победом или некаквим компромисним миром, Италијани су прихватили да се сретну с представницима Југословенског одбора. До састанка је дошло у Лондону 14. децембра, а Трумбић је, покушавајући да објасни откуд сукоб Југословена и Италијана, у први план истурио Лондонски уговор. Одредбе овог уговора полазе од поставке да ће Аустроугарска опстати и после рата, а Италији дају право да анектира велика подручја на источној обали Јадранског мора, већином настањена словенским живљем. Тражећи аргументе против тог уговора, Трумбић је на располагању имао само Крфску декларацију. Овај акт, који “пак иде за ослобођењем Срба, Хрвата и Словенаца од Аустро-Угарске и њиховим уједињењем са Србијом и Црном Гором”, налази се у директној супротности с Лондонским уговором. “Док Лондонски уговор прелази преко југославенског народа и проматра га као посјед Аустрије, Крфска декларација гледа на њега као на субјект права који тежи за ослобођењем и независношћу. Лондонски уговор се темељи на застарјелим начелима који се у промијењеној међународној ситуацији не могу одржати, Крфска декларација пак на начелима права народности и народног самоопредељења која се не могу ускратити цивилизираним народима Европе. Према томе, југославенско-талијански споразум може се постићи једино ако се Лондонски уговор стави изван снаге” (71, 247).
Оволикој количини лепих речи на рачун Крфске декларације тешко да су и Италијани могли одолети, тако да је разговор настављен у помирљивом тону. Они су се бранили да им је Лондонски уговор “натурен” савезничким жељама да се Италија осигура од будуће руске експанзије на Јадранском мору. Сада, кад је дошло до радикалних промена у Русији, такви разлози су нестали. Уверавали су да Италија нема никаквих империјалистичких намера према источним суседима, она само жели да се стратегијски осигура. Таква њихова жеља није у супротности с идејом о југословенском уједињењу, мада се поставља питање заједничких граница. Нудећи могућност да се Југословени уједињују поступно, Италијани су своје амбиције зауставили на Трсту и Истри, а Далмацију су искључили из своје интересне сфере. Чак и таква подела није одговарала хрватској преговарачкој групи, па су постављена питања зашто се граница не постави на реци Раши и зашто Италија толико брине о стратегијским границама, кад за њу нема опасности с истока. Италијански одговор био је оштар, а из њега је проистицало да је Италија ушла у рат искључиво због Трста, Пуле и Истре. Ипак, закључци овог скупа сачињени су на “отространо” задовољство: Лондонски уговор треба ревидирати; Далмација мора припасти будућој југословенској држави; подручја насељена национално мешовитим становништвом разграничаваће се по начелима народности и самоодређења народа.
Закључке овог састанка Стид је у писму италијанском министру иностраних послова Сонину формулисао нешто друкчије:
“1. Италија и Југославени признају измјенично начела народности и народног уједињења (Југославени тумаче идеју »народног уједињења« у смислу стварања српско–хрватско-словеначке државе с једнаким првима за сав тај народ);
2. Италија и Југославија признају, да је сигурност Јадрана њихов заједнички интерес, и да ће морати да буде предмет њихових заједничких напора на мору и копну;
3. Талијани тврде, а Југославени не оспоравају, да постоје »шарене зоне«, у којима се строга примјена принципа народности не би могла остварити, понајвише због потребе копнених непрекидних комуникација између територије Краљевине Италије, Трста, Тршћанског Приморја и оног дијела Истре (укључив Пулу) за који ће се сматрати да је неопходно нуждан за сигурност Италије;
3. Талијани и Југославени прихваћају да је у интересу њихове заједничке обране против евентуалног њемачког напада да сјеверна граница будуће југославенске државе буде стратегијски јака као прва обрамбена линија и да такођер будућа граница између Италије и Југославије буде одређена не у духу међусобног неповјерења него са циљем да се створи једна друга и јака заједничка обрамбена линија против заједничког непријатеља; Трст (талијански) и Ријека (југославенска) бит ће слободне луке;
4. Далмација бит ће југославенска са праведним одредбама за заштиту талијанских мањина и с посебним статусом за град Задар. Сличне одредбе ће се предвидјети за заштиту словенског становништва које би дошло под Италију” (71, 248).
Трумбић је касније протестовао против овако формулисаних закључака, али све се завршило само на вербализму.
Вредне записе о овим преговорима оставили су Франко Поточњак и Анте Мандић, чланови Југословенског одбора. Поточњак пише да “под конац год. 1917 и почетком 1918 стала је италијанска штампа да се много бави питањем односа према Југословенима – противно дотадашњем обичају – и расправљати о потреби споразума између Југославије и Италије. Све је то, дакако, било писано тако да се са италијанске стране није спомињало ништа о било каким уступцима или попуштању Југословенима. Италија стоји непоколебиво на захтјевима лондонскога пакта, а за то се залаже и Енглеска која је признала у њиховој потпуности обавезе које проистичу из њених уговора са Италијом. Ствар се удешава тако да ће се читавоме свијету на видику провађати комедија споразумијевања између Југословена и Италије. Намјешта се најприје формула да се потлачени народи Аустрије, Чехословаци, Пољаци, Италијани и, дакако, Југословени, имају заједнички и под водством Италије борити против Аустрије и рушити је. Ту идеју, као бајаги, сугерира др. Трумбић предсједнику италијанског министарства Орланду у аудијенцији код овога у Лондону дана 26 јануара 1918. Танкоћутна швицарска штампа тај састанак државника Орланда и Трумбића и предавање Трумбићево Орланду који је то већ и прије знао и о томе радио да до тога дође приказала је као резултат иницијативе и подстицања Енглеске, присне другарице Италије, а наше старе непријатељице слатка лица и отмјене гесте. И гле чуда, с мјеста га је о том увјерио, тако да га је мин(истар) предсједник Орландо позвао да што прије дође у Рим. Што више, у Риму се одмах ствара одбор за пропаганду споразума и акције са народима тлаченим по Аустрији (од Аустрије – ИП)” (29, 16-17).
