У новинском чланку од 4. септембра 1920. године Мандић саопштава и неке забавније појединости с ових скупова:
“Концем фебруара 1918 дође у Лондон посебна мисија италијанских социјалиста, већином из Трста и Истре… Код Стида смо се два пут састали с њима. Конференције нису имале особитог значаја; биле су то платонске измјене мисли, као обично у укусном салону Стида, крај чаше чаја, и ако нису имале по себи замашаја, ипак су допринашале да се створи становита атмосфера, пригодна за будуће стварне преговоре, или барем да се опсјени простота. А ово посљедње било је преко потребно… Међутим је све казивало на то, да се читава ствар инсценира са италијанске стране на начин, да се осигура сарадња Југословенског одбора и утјецај што га је он могао имати у домовини и код војника на фронти, а да се крај тога не испостави с које стране италијанске официјале, остављајућ им слободне руке за далње евентуалности… Италијани са своје стране имали су да у једну руку настоје, да, из империјалних војних разлога, дође до споразума са Југословенима, који ће војсци омогућити (вероватно кроз саботажу у аустроугарској војсци – ИП), да се на фронту одржи. У другу руку било им је немогуће доћи пред своју јавност у очи битака са једним споразумом, код читања којега ће се сваки војник, сваки грађанин питати, за шта се он заправо бори? А крфска декларација дјеловала је у Италији попут црвеног сукна, поглавито параграф 9 исте који установљује принцип етнографског континуитета нашег народног територија те имплиците искључује италијански посјед све до Соче” (29, 18).
Они “други” Италијани. На другој страни, знајући да је Југословенски одбор непопустљив у граничним питањима, контактирали су, али са Србима, представници италијанских поборника за рушење Аустроугарске. У Берну, новембра 1917. године, они су се договорили да се кроз новоформиране одборе, српски и италијански, споразум између Италије и Срба, Хрвата и Словенаца пропагира у складу с програмом Ђузепеа Мацинија и да се тај споразум тиче ослобођења “неослобођеног становништва Хабзбуршке монархије”. Историчар и политичар Гаетано Салвемини, вођа италијанских преговарача, рекао је да су они имали “храбрости да јавно изјаве гдје завршавају талијанске аспирације и који територији треба да припадну Југославији, али са славенске стране нитко није никада прецизирао шта мисле признати националним талијанским аспирацијама” (71, 250). Биће да српским политичким људима, онима којима је стављено на душу да заступају националне интересе сопственог народа, никад овако отворено није приговорено за њихово незнање, њихов кукавичлук и, у крајњој линији, за њихову националну издају. Српски преговарач др Лаза Марковић, професор Београдског универзитета и политичар близак Пашићевој мисли, није италијанске линије одбацио, већ се извукао примедбом да преговоре не би требало отпочињати темом на којој би се они морали завршити. Хрвати су о тим стварима увек мислили друкчије, чак и кад се радило о нагађањима која су довела до њихових контаката с Италијом.
Хоће ли бити сепаратног мира. Ипак, информације енглеских пријатеља Југословенског одбора да ће Савезници започети преговоре за закључење сепаратног мира с Аустријом биле су сасвим основане. Осамнаестог децембра тајно су се срели енглески и аустријски емисари, а њихови полазни ставови били су потпуно опречни: Енглези су били заинтересовани за мир само с Аустријом, а Аустрија је тражила да се мир закључи и са Немачком. Без обзира на то што се тада чинило да је војна премоћ на немачкој страни, а свакако рачунајући с великим америчким војним потенцијалом, енглески преговарач није крио савезничку жељу да пруски милитаризам буде заувек уништен. Он је “хабзбуршкој монархији (ставио) у изглед да након рата игра важну улогу као протутежа Њемачкој и да јој се у ту сврху признају и знатна територијална проширења. Она би се имала реорганизирати у федералну државу с аутономијама за њезине народе; с њоме би се затим могле повезати у облику персоналне уније Пољска којој би се прикључила Галиција, затим Румуњска којој би се дала Буковина и Трансилванија, и Црна Гора и Србија којој би се уступила Босна и Херцеговина”. Услов за све то био је да се претходно потпише сепаратни мир, јер, како је то током преговора врло јасно истакнуто, Савезници немају намеру да руше Аустроугарску.
Аустријски преговарач одбио је све понуде, мада је истакао “да би британска влада ојачала положај аустријске владе у њезиним односима с Њемачком ако би објавила своје ратне циљеве и дала увјеравање да не иде за рушењем Аустро-Угарске” (71, 251-252).
И поред таквог аустријског става, председник енглеске владе Лојд Xорx сматрао је да изгледи за мир с Аустроугарском нису изгубљени, а његов ратни кабинет одлучио је да се изради нов нацрт ратних циљева. Такав владин став био је можда и изнуђен, јер су опозициона Лабуристичка странка и раднички синдикати водили снажне мировне акције. Лабуристичка странка чак је тих дана израдила и свој предлог ратних циљева, истичући у први план захтев да Аустроугарску не треба рушити, да треба дати аутономију свим народима који то траже и да се све окупиране територије морају евакуисати. Пошто се рачунало са новом мобилизацијом, а ни Вилсон није био за рушење Аустроугарске, Лојд Xорx се 5. јануара 1918. године, на конференцији синдиката, изјаснио за “владање пристанком оних којима се влада”, што је значило, између осталог, да се и Србија и Црна Гора морају обновити. Уверен да се мир у Европи може остварити једино под условом да се да “стварна аутономија на потпуно демократским начелима оним народима који то одавна желе”, Лојд Xорx је појединачно поменуо само Италијане и Румуне који оправдано теже да се уједине са својим сународницима. Србима, Хрватима и Словенцима у Аустроугарској није дата могућност да се самоопредељују о својој даљој судбини, али би Аустроугарска, и без тога, постала “сила која би својом снагом придоносила трајном миру и слободи у Европи, а не да буде пуко оруђе у рукама пруске аутокрације” (71, 253).
