У параноичном страху од “српске хегемоније”, Народном вијећу СХС у Загребу и Југословенском одбору у Лондону почело се причињавати да би и примирје с Аустроугарском могло бити крај свакој нади за ослобођење по хрватском (и словеначком) рецепту. Већ на крају рата, и српска опозиција почела је да се понаша крајње нелојално; затражила је од Пашића да у даљој активности прихвати партнерство Југословенског одбора. Можда је на све то утицала и порука из Париза да је Поенкареова “искрена и жива жеља да се цело југословенско племе јави као једна душа, без икакве и најмање поделе”, тек, Пашић пристаје на сусрет с Југословенским одбором. Конференција је одржана у Женеви од 6. до 9. новембра 1918. године, а на њој су учествовали представници српске владе, парламентарних група у српском Парламенту, Југословенског одбора у Лондону и Народног вијећа СХС из Загреба. Расправљало се о признању Народног вијећа “као репрезентанта и владе Државе Словенаца, Хрвата и Срба”, о заједничким органима будуће заједничке државе, о могућој италијанској окупацији југословенских земаља и о односима са Црном Гором. У декларацији женевскога скупа, коју су историчари “југословенске” школе оценили као пораз Пашићевих ставова о уједињењу, истиче се:
“Заједничким напором савезничких снага и Сједињених Држава Северне Америке, снагом народа Срба, Хрвата и Словенаца, сломљене су на бојним пољима и на мору све насилне препреке његовом уједињењу. Представници Владе Краљевине Србије и скупштинских политичких група, представници Народног Већа у Загребу, представници Југословенског одбора у Лондону… срећни су што могу једнодушно свечано и пред целим светом констатовати своје уједињење у државу Срба, Хрвата и Словенаца. Народ Црне Горе, коме је отворен наш братски загрљај, несумњиво ће похитати да поздрави и придружи се овом делу, које је одувек било његов највећи идеал…
Влада Краљевине Србије и Народно Веће у Загребу продужиће отправљати послове сваки у свом унутрашњем правном и територијалном делокругу на редован начин, какав где постоји, док Велика Скупштина уједињених Срба, Хрвата и Словенаца (Конституанта), изабрана општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем свих грађана уставом не пропише дефинитивно устројство државе. Тај устав ће бити основа целом државном животу, извор и утока свих власти и права, и по њему ће се, у демократском духу, уређивати цео државни живот.
Границе државне према суседним државама повући ће се по начелу народности и права самоопредељења сваког народа” (84, 80-81).
Записником са Женевске конференције, који је нека врста правилника за извршење закључног акта, предвиђено је формирање једног “заједничког министарства” за Краљевину Србију и за подручје Народног вијећа, са задатком да организује будућу заједничку државу. За почетак, било је предвиђено да се овом министарству повере спољни послови, војни послови, ратна морнарица и поморство, као и координисање многих послова из надлежности “народних влада”. По свему, однос успостављен између владе Србије и Народног вијећа био је копија Аустро-Угарске нагодбе из 1867. године, што многи српски министри нису хтели прихватити. Пашићев заменик и министар Стојан Протић (онај који је учествовао у дефинисању многих ставова и одлука Југословенског одбора!) одмах је рекао да је оно што споразум предвиђа “чудо од владе каква није никад нигде постојала, то је израз неповерења лично према Вама и против Србије, која није заслужила тако нешто”. Због свега тога, српска влада поднела је оставку, а женевски споразум је “стављен у питање”; у Србији није ни ратификован.
Сам Никола Пашић објаснио је шта се то догађало у Женеви: “У најтежем тренутку у мом животу, када се решава питање уједињења, ја сам стегао срце, примио понижење Србије и своје лично и жртвовао их народном уједињењу у најтврђем уверењу, да ће наш народ, који је праведан судија, неправду брзо изгладити и дати признање Краљевини Србији, која је дала доказе да све жртвује за јединство…” (према 93, 128-131).
Иако је ова декларација остала само мртво слово на папиру, “југославенској” историографији није сметало да је оцени као “врло значајан политички акт”. Према учењу Ферде Чулиновића, “она је нератифицирањем изгубила свој припремани државноправни карактер, али не и политички замашај. Она је ипак била платформа, на којој су се испољила два супротна гледишта о начину државног уједињења будуће југославенске државе. Њезин значај осјетио се у каснијем политичком животу, у старој Југославији, када је дошло до све жешћих супротности око питања – како уредити државу, да ли на унитаристички или федералистички начин” (84, 88).
Биће, ипак, да је Пашићев пристанак на женевску декларацију био само један вешт маневар пред Трумбићевим оптужбама и пред српском опозицијом, нелојалној и према сопственом народу и према сопственој отаџбини, а није искључено да је и оставка српске владе, као одговор на један бесмислени политички диктат Србији, била договорена уочи самога женевског скупа (93, 131); Пашић је у Женеви само “куповао време”.
