Српска војска у Првом балканском рату. Србија, невелика земља с око 2.900.000 становника (107, 918), имала је само копнену војску, а њен мирнодопски састав бројао је тек око 20.000 људи. Ако у складу с војном доктрином нека земља може у рат мобилисати око једне десетине свог становништва, за Србију је то значило да цифра од 300.000 ратника представља максимум који се уочи Првог балканског рата могао достићи; она је, међутим, уз редован састав мобилисала око 335.000 војника (1, 42; 5, књига 1, 449), а уз њих се нашао и један не баш јасно препознатљив број нераспоређених, односно добровољаца.
Иако је за први дан мобилизације био одређен 3. октобар, војни обвезници почели су да на зборна места пристижу два дана раније. У већину пукова они су стигли већ првог и другог дана мобилизације. Поред позваних обвезника јавило се на дужност и око 67.000 нераспоређених (96, 1/14. окто – бар 1912). Покушавајући да објасни такав чин, један од учесника тих збивања касније је записао: „Колико је било одушевљење народа Србије за тај рат, нека сведочи само то, што се је пријавило више од 100.000 обвезника, него што их је било пописано! Од тих су образовани такозвани прекобројни пукови, колико се је могло, а остатак је враћен кућама, јер више није било ни оружја” (59, 15).
А то „колико се је могло” износило је, према неким проценама, округло 20.000 људи (1,42). Но, истраживања Милорада Радовића дала су нешто прецизније податке: „На мобилизацијска места стизали су не само обвезници који су били позвани, већ и нераспоређени обвезници сва три позива који су захтевали да буду распоређени у ратне јединице. Од ових родољуба су формирани прекобројни пукови, и то: Први и Други прекобројни пешадијски пук у саставу Моравске дивизије I позива јачине 8.766 људи, Пети прекобројни пешадијски пук у саставу Шумадијске дивизије II позива (у Ибарској војсци – ИП) јачине 4.231, Трећи прекобројни пешадијски пук у саставу Јаворске бригаде, јачине 4.363, Четврти прекобројни пешадијски пук у саставу Дунавске дивизије II позива јачине 4.437 људи, Шести прекобројни пешадијски пук при Врховној команди јачине 3.814 људи и пет митраљеских одељења јачине 405 људи. То укупно чини 26.016 људи. Ови пукови ангажовани су за садејства у саставу Прве и Треће армије” (99).
После тога, бар за јавност, обустављено је свако примање добровољаца. Српска Врховна команда чак је обзнанила да јој добровољци више нису потребни и да свако ко крене на пут чини то на своју штету (96, 1/14. октобар 1912). Насупрот томе, страни дописниси извештавали су о невиђеном одушевљењу за рат, дубоком патриотизму и свести о великој дужности српског народа. Један од њих писао је да „радници-печалбари који су недељама живели само од хлеба и лука, нису чекали исплату, већ су одмах пошли на збориште”, а други да је „видећи овај дубоки патриотизам и свету ватру која је букнула у свачијој души… постао свестан неминовности победе балканских народа” (1, 42).
И на страни, нарочито у Русији, постојала је жеља да се притекне у помоћ балканским савезнисима. Из писма Николаја Герјазина, председника Сверуског народног савеза, које је објављено у београдској Политици, сазнајемо:
„Сверуски народни савез био је један од првих, који се заузео да обавести руско друштво о садањим политичким приликама; он је један од првих подигао свој глас и позив у помоћ хришћанским државама. Савет нашег Савеза донео је резолуцију, којом се позива руско друштво, да употреби сву своју енергију на скупљање новчаних и других прилога, а особито на медисинску и санитарну помоћ савезничкој словенској војсси. Позив наш наишао је на топли одзив у срцима руских људи. Са свих страна јавила се маса њих, који су искрено желели да помогну као добровољци, лекари, болничари, милосрдне сестре итд., са свих страна почели су стизати прилози. Али још одмах, у самом почетку нашега рада ми смо се осетили у тешком положају, што нисмо имали могућности добити ма какве информасије у Краљевско-српском посланству о томе на какав начин можемо остварити помоћ рускога друштва Српском Народу. Јер се, на жалост, показало, да ни сам г. Поповић ни његов персонал нити што знају о томе, нити се тиме интересују” (94, 29. октобар/11. новембар 1912).
Црногорска војска у Првом балканском рату. Црногорска војска била је милицијског типа, а наоружање и опрема нису јој били на нивоу ондашњих европских војски. Црна Гора тек је 1910. године добила „војнички закон и ратна начела, која су до онда била у снази учвршћена и просвећена традисијом” (39, 172). Њену војну снагу „представљао је цијели народ, који је непрестано носио оружје у стољетној борби са Трурсима. Та војна снага почивала је на начелу наслеђеном кроз генерације, да је сваки Црногорас који је способан за ратну службу дужан да служи родну груду. Ову дужност испуњавали су Црногорци с одушевљењем, а често пута до крајних граница људске моћи” (39, 172).
„Црногорска народна војска била је заснована на слободној крвној братственичкој и племенској заједници, која је израсла и развила се под утицајем животних околности (прожетих) националном свијешћу и слободарским духом. Та заједница је у својој основи била добровољна, самоиницијативна, борбена организација равноправних оружаних појединаца. Она је сама собом управљала, одређивала старјешине, доносила одлуке о плановима борбе, о рату и миру. Изградњом државе типа апсолутистичке монархије ратничка организација Црногорских племена претрпјела је знатне организационе промјене. Од почетка седамдесетих година деветнаестог вијека старјешине братственичких и племенских ратничких формација именује монарх, књаз-господар, али увијек из средине братства односно племена о чијој се формацији радило. Тако је то трајало, с мање-више формалним техничким промјенама, све док је постојала Црногорска народна војска као посебна државна организација. Кроз касарну је прошао крајем 19. и почетком 20. вијека само један мали број ратника. Иначе се основно упознавање са новим оружјем, са основним дисциплинским прописима и ратном вјештином, војним формацијама преносило код куће, на празничним састанцима четних и батаљонских формација, а преко старјешина из средине тих формација, који су своје знање добијали на краћим или дужим курсевима, већ према времену, могућности и потреби. Старјешине су живјеле у средини својих потчињених, не разликујући се суштински ни по чему од њих. Плате војних старјешина биле су толике да нијесу могле обезбиједити ни најскромније њихове животне потребе. Старјешина је, као сваки други његов братственик, обрађивао своје имање или обављао свој занат, и тако обезбјеђивао опстанак свој и своје породице. Није био риједак случај да је подмиривање животних потреба старјешине стајало испод средњег подмиривања тих потреба његових потчињених. Спољне ознаке свога чина старјешине су узимали тек кад су своје јединице окупљали по службеној дужности »под барјак« »у строј« ради извршења какве војничке потребе, као и приликом народних свечаности и скупова. Сваки војник је држао лако оружје – пушку, нож, револвер – код себе, у својој кући. Није имао друге обуће и одјеће сем оне коју је могао спремити у својој сиромашној кући. Тек у балканском рату, у самом почетку, црногорски ратници су добили по једно државно сукнено одијело. Тако је црногорска војска стварно била оружани народ, који је у рат ишао »о свом руху и круху«, ношен ратничком традицијом, јуначким слободарским духом, високом националном свијешћу и ослободилачком идејом” (38, 72-73).
