Може се из свега тога закључити да је „највредније у њој био њен морал и њена храброст произашли из свести о дужности да се бори за слободу земље и под најтежим околностима. Тим својим квалитетима она је морала да надокнађује све остале слабости и оскудицу” (1, 177).
А једна од слабости била је и релативно бројна Црногорска емиграција у Америци, приближно 20.000 људи. Према званичним подацима, Црна Гора имала је тада укупно 41.805 обвезника, од чега 13.354 на страни, односно 9.305 у Америци (51, 340), што је у односу на укупно 282.000 становника, према попису из 1907. године (107, 918), представљало изванредно велику цифру. Знамо ли да се у Малој Азији, Цариграду, Египту и Јужној Африци налазило више од 3.500 исељених Црногораца, с разлогом је Бранко Цветић написао да је у ослободилачким ратовима 1912-1918. године учествовало и око 2.500 добровољаца из Јужне Африке и Мале Азије (89, 23). Највећи део оних који су се затекли у Малој Азији и у Цариграду, ако не и скоро сви, с обзиром на ратног противника Црној Гори, вратио се у Први балкански рат; званични тумачи српског добровољачког покрета ову цифру уопште не помињу. На мобилизацијски позив одазивао се и велик број оних који из разних разлога нису убрајани у војне обвезнике, а сами су сматрали да се на бојном пољу не може без њих.
Мобилизација Црногорске војске објављена је дан после мобилизације у Србији, а све јединице, иако су се војни обвезници кретали искључиво пешице, биле су формиране 7. и 8. октобра. Један од истакнутих команданата Зетског одреда писао је да је „мобилизација 1912 год. извршена са невјероватном брзином, тако, да су бригаде на својим збориштима биле постројене и спремне за полазак на фронт, – другога дана увече по мобилизацији… Кад је била, односно кад се показала каква затегнутост на граници, довољно је било тада с брда на брдо дати знак »збор« и свак је био тада смјеста готов за полазак, са својим официром на челу и са неколико таина” (39, 177).
На зборна места стизали су и младићи још необухваћени војном обавезом и старци у већ поодмаклим годинама; сви они одбијали су да се врате кућама или да прихвате распоред негде у комори. У спљетском Нашем јединству објављено је да се у добровољце пријавио и старац од 98 година из Кримовице у Грбљу: „Послао сам своје синове и своју унучад на бојно поље; сад сам чуо да је рат објављен па ево и мене, да се пријавим ако ме примите као војника, да и ја што добра учиним за добро Господара и Црне Горе” (96, 11/24. октобар 1912).
Рат тек што је почео, а дописник из Подгорице могао је пренети вест да „добровољци се јављају са свију страна. Придолазе и Црногорци из Америке у овећим групама” (96, број 216, 10/23. октобар 1912). Наредног дана читамо у Политици да су из Америке стигли капетан Јован Вукотић и поручник Михаило Бојовић и да је са њима „допутовао приличан број Срба-добро- вољаца (из свих српских крајева, не само из Црне Горе! – ИП), од којих су неки отишли за Црну Гору, неки за Србију”. Глас Црногорца јављао је да „сваког дана стижу нови пријавници, било од наших поданика на страни, било од других који траже да ступе у редове војске. Пошто је војска већ одмакла и налази се на својим позицијама, то је образована добровољачка легија од споменутих, на челу којих ће бити г. сердар Раде Пламенац, а овијема је додијељен г. Марко Мијушковић, посједник из Котора” (96, број 207, 29. септембар/12. октобар 1912).
Неколико недеља касније, у броју 3163, Политика објављује вест од изузетног значаја за Црногорску војску: „Од објаве рата Турској, Црногорци, који се налазе у Америци, кренули су сви у своју отаџбину. До сада је већ стигло дома преко 6000 Црногораца, а кренуло је још близу пет хиљада. Експедицијом Црногораца при повратку у отаџбину управља највећим делом познати научник Михаило Пупин из Њујорка” (94, 5/18. новембра 1912). Врло је слично овоме, иако само уопштено, писање Цетињског вјесника: „Од како је Црна Гора објавила рат Турској, до сада се врло велики број Црногораца повратио у своју отаџбину. Дошло их је са свију страна свијета, како из најближих, тако и најудаљенијих крајева, гдје су били на заради… И још једнако долазе, а све у великим групама” (96, број 238, 6/19. новембар 1912). Било је то време у којем Црногорци „као ждраљеви прелијетаху тада океан и падаху по смртоносним косама Тарабоша и Бардањолта, за постигнуће свог народног идеала” (113, 35).
Кад је рат почео, Црногорска војска бројала је 33.000 војника (5, књига 1, 450), односно 35.600 војника, рачунајући међу њима и један добровољачки батаљон формиран од устаника с десне обале Таре и шест устаничких батаљона из беранског краја (1, 176). Наспрам њих нашло се укупно око 28.450 турских војника, који су, у складу са стратегијом своје Врховне команде, имали задатак да Црној Гори онемогуће било какав значајнији војни или политички успех, нарочито не у Васојевићима, Полимљу, Метохији и у зони Скадра.
Додаћемо овде да је онај већ помињани Спасоје Радуловић објавио у Српском Гласнику (Serbian Herald) из Сан Франциска један осврт на учешће Црногорске војске у балканским ратовима; преносимо га, без уводне реченице, према писању новосадске Заставе.
„За официре тврди, да су били неспремни. Кад се требало спремати за рат, црногорски државници водили су очајничку борбу: ко ће коме отети место и сломити главу и како ће што пре добити добру службу и ордене! Црна Гора због тога није имала спремне војсковође, ни модерне топове, нити довољно муниције, није имала ни довољно машинских пушака. Било је нешто спремних официра и државника, али њих је спречавала гомила неспособних. Неки су морали ћутати, да не изгубе парче хлеба. Међутим, ако није син каквог старог сердарине, тешко ће га допасти и то парче хлеба. Било је четних, батаљонских и бригадних команданата, који су свршили само основну школу. Они нису имали потребну официрску спрему. Све се радило по старом, а и сама војска, када је видела неумесну наредбу, више пута је официра оставила за леђа и преко њега прегазила. На Бардањолту, приликом најжешће ватре, требали су батаљони да одступају по наредби једног старешине, али су војници тражили да се не одступа – и победили су. Војска се уопће јуначки држала. Официри су наређивали јурише по дану на непријатељска утврђења на хиљаду и две хиљаде метара без икаквог заклона. Да су били ноћни нападаји, било би у пола мање губитака. Али све грешке старешина војска је мирно поднела и својим челичним држањем подигла част Црногорском оружју.
Многе старешине у Црној Гори мисле, да је Бог створио оне неколике стотине и хиљаде људи за њих само да живе и њима поткусуравају своје рачуне. Црногорце из Америке не трпе, њих сматрају за револуционаре, јер они, а било их је око 7000, нису хтели да трпе њихове ћефове. Официри су се према њима дрско понашали, али они су зато ипак јуначки вршили своју дужност” (168, број 58, 14/27. март 1914).
