Децембра 1917. године ни Србија се није хтела одрећи дипломатских активности. Она је, после вишемесечног одлагања, у Сједињене Државе послала своју ратну мисију на челу с Миленком Веснићем, послаником у Паризу. Први пут се о тој мисији причало током Крфске конференције, али се договор о њеном саставу није могао постићи. Трумбић је тражио од Пашића да у мисију укључи Хинковића и Вошњака, али је то избегнуто с мотивацијом да не би требало „узнемиравати” америчку неутралност. Такав негативан став Трумбић приписује искључиво Пашићу, иако дипломатска преписка америчког Стејт департмента са својим дипломатским агентом на Крфу Персивалом Доџом казује нешто сасвим друго. Наиме, Пашић је уобичајеним дипломатским каналима питао да ли би истовремено са српском ратном мисијом у Вашингтон могла доћи и једна петочлана мисија Југословенског одбора, састављена од аустроугарских поданика и намерна да председнику Вилсону уручи меморандум о својим погледима на ратне и политичке прилике. Да ли би та делегација била примљена заједно са српском мисијом или одвојено, истог или другог дана, Пашићу је било свеједно. Ма да, напоменуо је, у Србији би се пријем организовао одвојено, пошто се у случају Одбора ради о мисији приватног друштва. Помоћник америчког државног секретара поручио је на Крф да ће америчка влада радо дочекати српску ратну мисију и да ће је, у случају дужег боравка, током десет дана сматрати својим гостом. Што се тиче Југословенског одбора, порука је гласила да америчка влада, „у овом тренутку, не може примити изасланике једног одбора који представља или дијелом представља скуп аустроугарских држављана, противних аустроугарској влади, с којом се САД не налазе у рату. Због тога Доџ нека учини све што може да осујети одашиљање те »југославенске мисије« у Америку” (25, 53).
Српска ратна мисија отпутовала је из Париза истог дана кад је Америка ушла у рат с Аустроугарском. Трумбић се одмах вратио свом предлогу за проширење мисије, с тим што је сматрао да би њен циљ морао бити друкчије дефинисан. Веснићева мисија, како је то сматрао Трумбић, „само (је) државна мисија Србије, која има да изврши само државни налог код службених фактора Америке. Нова мисија имала би задатак двоструки: да представе службеним факторима, политичким круговима и јавности Америке наше опће народно питање, и да нашему народу тамо проговоре о нашој политици и нашим народним циљевима” (25, 57).
Пашић се није упуштао у Трумбићеву логику, али је 7. децембра, преко српског посланства у Риму, поручио да је сагласан са слањем „југословенске мисије” у Америку, како би се и она обратила Вилсону с молбом за подршку југословенском уједињењу. Три дана касније, он је послао нову поруку у Лондон: „Ако Вошњак има да изврши какав нарочити посао у Америци, онда може ићи одмах (да се придружи Хинковићу, који је тамо већ боравио – ИП). Пошто је Америка огласила Аустро-Угарској рат, онда је настала могућност да оде једна југословенска мисија у Вашингтон да поднесе своју захвалност што је Америка ушла у рат из хуманих и узвишених начела да сваки народ добије слободу и право да својом судбином управља и решава, и да се тиме начином утврди стални мир међу народима и утврде гарантије за одржање међународног мира и смањи терет народа око наоружања итд”. Он је такође сугерисао да мисија буде састављена од представника свих јужнословенских покрајина, набрајајући Далмацију, Босну, Херцеговину, Хрватску, Славонију, Срем, Бачку, Банат и Словенију са својим покрајинама, да се у њу укључе Вошњак и Хинковић, и, уколико не буде ишао Трумбић, да се одреди њен шеф.
Одједном, Југословенски одбор постао је незадовољан Пашићевим ставовима, сматрајући да би се, пристајањем на њих, мисија свела на просту подршку жељи да се Југословени из Аустроугарске прикључе Србији. Трумбић је, заправо, “замислио ту мисију тако да би она бројила не само народне представнике из јужнославенских земаља Монархије и Црне Горе него би се састојала и од народних заступника Србије, на челу с председником Народне скупштине, тако да читав наш народ буде представљен у смислу Крфске декларације” (25, 57-58). Овакав потцењивачки однос Југословенског одбора према Краљевини Србији и груб покушај да се “државноправни” статус једне мање-више неформалне групице, каква је била Трумбићева, изједначи с легално изабраним народним представништвом, није могао проћи, те српској ратној мисији у Америци није послато никакво “југословенско појачање”.
Веснићева мисија стигла је у Вашингтон 20. децембра и истог дана била је примљена код државног секретара Роберта Лансинга и председника Вилсона, а наредних неколико недеља срела се са председницима Сената и Представничког дома, неколицином министара, као и са читавим низом високих чиновника америчке администрације. Занемаримо ли куртоазни карактер свих ових посета, Веснић и његови сарадници имали су одговоран посао да српске прилике представе америчким саговорницима. Сам Веснић објаснио је 4. јануара 1918. године, у разговору с Миливојем С. Станојевићем, сарадником америчког часописа The Current History, Савремена историја, да “Мисија није дошла у Сједињене Државе да утјече на предсједника Вилсона или владу САД да објаве рат Турској и Бугарској (како то неки амерички листови погрешно претпостављају)… дошли су у САД да изруче предсједнику и Америци изразе захвалности и честитке поводом ступања у рат против Централних сила и да информирају америчке државнике о стварној ситуацији на Балкану. Међутим, то није једини циљ; дошли су и зато да замоле владу САД да одобре други зајам и да помогну српску регрутацију, будући да се већ 20.000 америчких Југословена придружило експедиционим снагама у Македонији, а у Њу Јорку је формирана стална српска војна мисија за регрутацију Југословена. Трећи, пак, задатак Мисије представља студиј и упознавање америчких мјера у организацији пољопривреде, као и подузимање потребних мјера да би се снабдјеле српске армије у Француској и Македонији” (25, 43-44).
Разумљиво је што се у Америци мало знало о свему томе и што се највећи део њихове бриге за српску ствар углавном завршавао на формалним симпатијама и разумевању. Због тога је Веснић, како је то објаснио у једном строго поверљивом телеграму српској влади, све меродавне факторе морао упознавати са српским и југословенским питањем у целини, а посебно с положајем и важношћу Солунског фронта. Посебно је препричао утиске из сусрета с министром унутрашњих послова, кога је сматрао најважнијим чланом кабинета: “Суштина мога излагања свела се углавном на две тачке: 1. доказати да савезници не могу победити непријатеља нигде брже и лакше но на Балкану, зашта је неопходна погодба што стварније појачати Солунски фронт; 2. представити му што јасније непосредни факт да првобитни напад на Србију није учињен ради ње, већ у циљу завојевачког немачког програма, да према томе будуће уређење Европе треба да омогући Србији уздржати озбиљније сличан напад, док пријатељи не буду у стању притећи јој у помоћ, што на први поглед постићи ће се само тако, ако не будемо појачани присаједињењем наше браће Словенаца, Хрвата, каква је уосталом отворена и искрена жеља ових последњих” (25, 60). Са гледишта Србије, сама појава америчке заставе на Солунском фронту била би од огромног моралног значаја, како због утицаја на противника, тако и због онога што би значила за дух грчке војске.
