Један од најзначајнијих детаља везаних за рад Мисије догодио се 8. јануара 1918. године, истог дана кад је Веснићу указана част да говори пред америчким Конгресом и Сенатом. Без обзира на све приговоре хрватских политичара и југословенских историчара што “није уопће споменуо Крфску декларацију нити је изнио тежње Срба, Хрвата и Словенаца за уједињењем са Србијом у заједничку државу”, због чега је све то “остављало дојам као да српска влада не тражи много више од онога што је било предвиђено у Вилсонову програма мира” (71, 255), Веснић се нашао у ситуацији да својим евентуалним примедбама и саветима директно утиче на садржај истог тог програма.
Наиме, дан-два раније, по Вилсоновом налогу, његов главни саветник Едвард Мендел Хаус затражио је од Веснића да прегледа нацрт оног дела мировног програма који се тицао Србије и њеног изласка на море, да ли територијалним коридором или слободном зоном у Солуну. “Веснић је одмах, прочитавши Вилсонову формулацију, изјавио да се уопште не слаже с оним што је прочитао јер то не може задовољити Србију. Рекао је да се сада не може закључити мир и да претресање мировних увјета треба одгодити. Хаус му је одвратио да не вриједи расправљати о томе да ли треба или не треба преговарати, у часу кад Русија, Њемачка, Аустро-Угарска и Велика Британија воде преговоре о миру” (71, 255). Пошто га је Хаус замолио да формулише своје примедбе на Вилсонов мировни програм, Веснић је на том документу дописао:
“Неће и не може бити у Европи трајног мира, док је на животу садашња Аустро-Угарска. Народи које она држи, како Срби, Хрвати и Словенци, тако Чеси и Словаци, Румуни и Талијани, наставиће борбу против немачко-мађарске превласти. Србија према Бугарској стоји одлучно на одредбама уговора у Букурешту. Савезничке су јој силе гарантирале те њене границе. Биће морално и материјално немогуће постићи тако брзо споразум међу балканским народима, споразум који је сигурно пожељан и који се може постићи. Издаја се Бугарске не може и неће наградити. Искрено верујем да озбиљни преговори да се закључи мир у овој фази рата представљају потпуни слом савезничке политике и тежак пад цивилизације човечанства” (25, 62).
Веснићеве процене, макар колико биле искрене и савршено тачне, нису биле по вољи Хаусу, а Вилсон, нерасположен што је му тако прошао “први и једини покушај” да испита мишљење неког другог о планираној поруци, прихватио је Хаусову сугестију да у њој ништа не мења.
Вилсонов Програм од 14 тачака. И тако, 8. јануара 1918. године, Вудроу Вилсон прочитао је пред америчким Конгресом и Сенатом своју поруку нацији, познату под називом Програм од 14 тачака. У овој поруци он је формулисао своје услове за склапање мира (93, 112-113), како следи:
1. Уговори о миру треба да се склопе јавно, после чега не сме бити никаквих тајних споразума ни тајне дипломатије;
2. Поморска пловидба изван територијалних вода апсолутно је слободна и за време рата и у миру, осим у случају да се мора затварају на основу међународне акције а у циљу извршења међународних уговора;
3. Све економске препреке, колико је то могуће, морају се уклонити, да би се у свету успоставили једнаки услови за трговину;
4. Све земље међусобно гарантују смањење националног наоружања на меру која може очувати сигурност сваке од њих;
5. Сва колонијална потраживања уредиће се слободно, отворено и апсолутно непристрасно, тако да се при одлучивању о суверенитету подједнако морају поштовати и интереси народа о којима се ради и праведни захтеви влада које су заинтересоване за нагодбу;
6. Са руске територије евакуисаће се све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и најслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког и националног развитка. Са уређењем које себи сама одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа; при томе, она може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и њеним потребама;
7. Белгија мора бити евакуисана, после чега ће бити васпостављен њен суверенитет. Ниједан други појединачни акт неће боље послужити оживљавању вере међу народима у међународно право, без чега би читава његова структура и вредност били уништени;
8. Територија Француске мора бити ослобођена, а неправда која јој је у погледу Алзаса и Лорене нанесена 1871. године од стране Пруске и која је угрожавала светски мир скоро педесет година, треба да се исправи;
9. Границе Италије успоставиће се дуж јасно одређене етничке линије;
10. Народима Аустроугарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак;
11. Румунија, Србија и Црна Гора морају се евакуисати, окупиране територије обновити, Србији признати слободан и сигуран пролаз ка мору, а међусобни односи појединих балканских држава уредити пријатељским договорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности; у том смислу морају се дати међународне гаранције за политичку и економску независност, као и за територијални интегритет појединих балканских држава;
12. Пошто му се осигура суверенитет, Османско царство омогућиће аутономни развитак свим нетурским народима на својој територији, а Дарданели, уз међународну гаранцију, непрекидно морају остати отворени за слободан пролаз бродовима свих народа;
13. На територији настањеној несумњивим пољским становништвом мора се основати независна пољска држава, са излазом на море и међународним гаранцијама за политичку и економску независност и територијални интегритет;
14. Са циљем да се и великим и малим државама пруже међусобне гаранције за политичку независност и територијални интегритет, основаће се Опште друштво народа.
Изјава Лојда Xорxа од 5. јануара и Вилсонова порука у четрнаест тачака забринуле су и српску владу и Југословенски одбор. Српска забринутост умирена је једним тумачењем из британске владе да министров говор није непроменљива категорија, него тренутна минимална основа за преговоре о европском миру. Мимо тога, Србији је стављено на знање да Енглеска неће продужити рат због Југославије, “али ми ћемо ратовати да се Србија рестаурише потпуно. Србија ако се уједини са Југословенима мора добити излаз на море. Имаће већу будућност од Аустрије. Борити се за Србију значи за британску владу принцип, за Југославију не”. Без обзира на то што су са совјетском Русијом били прекинути дипломатски односи, српска влада је преко једне своје незванично очуване комуникације затражила подршку: “Ако се у Русији не слажу с тим, да се целом народу нашем, тј. Србима, Хрватима и Словенцима призна право, да се гласањем слободно саједине са Србијом, онда ни у ком случају не треба да нам оспорава право на Босну и Херцеговину, Срем, Бачку и Банат и део Славоније, где су у већини Срби, као и на Лику, Крбаву са далматинским приморјем… али да Срем, Банат и Бачка не дођу никако у питање”. Пашић је сугерисао да се Маћедонија не помиње, а да се, ако би за њу био затражен плебисцит, он прихвати под условом да се исто тако поступи и са Далмацијом, Хрватском и Словенијом. Од социјалистичког посланика Милана Маринковића, послатог у Русију два месеца после њене револуције, затражено је да “има да заступа и брани српски народ и српске земље у првом реду (што претпоставља и сједињење с Црном Гором), а затим југословенске земље, ако осети могућност да се могу спојити са Србијом… Ми стојимо на Крфском програму, али ако га није могуће остварити у целини, онда не треба оставити у аустроугарском ропству оне делове, који се могу ослободити” (71, 257-258).
