Оцене Веснићеве мисије. Оправдање за своје незадовољство енглеским и америчким ставовима хрватски политичари налазили су у деловању Веснићеве мисије у Сједињеним Државама. Суштину таквог њиховог држања најбоље је описала Милада Паулова:
“У јесен г. 1917, отпремила је наиме српска влада у Сјеверну Америку једну мисију под водством српскога посланика у Паризу дра. Миленка Веснића у сврху пропаганде и зближења. Настојања Југославенског Одбора, да би се тој мисији придружила и група чланова Југославенског Одбора, или барем придијелио барем и један Одборов делегат, остала су безуспјешна, али по обећањима, која су била дана Југославенском Одбору, могли су се Југославени оправдано надати, да ће та мисија исправно заступати југославенску ствар. Догодило се међутим, да је Миленко Веснић у приватним разговорима давао задовољиве изјаве вођама емиграције, али се тих изјава није држао, кад је иступао пред американском јавношћу. Кад је пак у свом говору пред Конгресом на Капитолу у Вашингтону пропустио ту једину прилику, да свом одлучношћу заговара уједињење Југославена, – како су то очекивали чак и Американци, – а кад је пред Конгресом и сувише једнострано истицао само ствар Срба и Србије, избило је то незадовољстрво на јаву те је на концу дошло чак до тога, да је на једном састанку, који је Веснић имао са депутацијом Југославенског Народног Вијећа у Вашингтону и емиграције, ова њему умјесто поздрава изрекла просвјед” (28, 385-386).
Очигледно, Хрвати су од српске мисије очекивали да пред америчком јавношћу заступа искључиво “југословенске” интересе, занемарујући при томе све дипломатске аспекте Веснићеве улоге у тој мисији. Како је по повратку из Америке написао у свом извештају Пашићу, Миленко Веснић имао је припремљен план за деловање мисије. “Према том плану мисија је имала да најпре утврди интересовање и симпатије за југословенско питање. Ово је… био једини пут по коме смо имали ићи, пошто би другојаче поступање било потпуно неуспешно, ако не и штетно, јер ни америчка влада ни американско јавно мнење не би били у стању да без претходног припремања и обавештења схвате суштину ни значај југословенског питања”. С обзиром на потребу да се југословенска мисао Крфске декларације што више приближи јужнословенским исељеницима, нарочито Србима, задаци Мисије били су утолико деликатнији:
“Наше југословенско питање у Америци стојало је до приспевања Српске мисије тамо много слабије него што смо ми то у Европи мислили. Изузев Срба, чији патриотизам стоји изван сваке сумње, два друга наша племена држала су се у великој резерви, што се објашњује како недовољношћу народне свести и појма о заједници тако и пропагандом, коју су чинили агенти аустријски до објаве рата Аустрији отворено, данас прикривено… Рад наше Мисије, ма колико био кратак, и симпатије којима су га пратили како американско јавно мнење, тако и политички људи, па и сама влада, учинио је да су још за времена нашега боравка у Америци многи како хрватски тако и словеначки свештеници ступили у наше коло, те се надати да ће развијање у овом правцу ићи све набоље, ако само буде код наших радника више умешности и хладнокрвности… За велико је жаљење што радници које смо ми од године дана слали у Америку, нису претходно довољно проучили ново поље свога делања, како би према томе удесили своју тактику. У томе је узрок што на самом челу југословенског покрета у Уједињеним Државама нема довољно јединства; може се штавише рећи да се ту сретамо са отвореним раздором. Не улазећи у ближа и подробнија истраживања појединих узрока томе стању, Мисија је утврдила жалосну чињеницу да је најугледнији међу Србима у Америци, професор Пупин (који је уосталом наш главни консул у Њујорку) на једној страни, да се на другој страни налази Југословенско веће, у коме је он доскора био, као што је био и председником Народне одбране, док је на другој страни већи део наших тамошњих интелектуалаца са Хрватима и Словенцима” (90, 134-139).
Веснић је, дакле, истицао да је његова мисија примљена у Америци са симпатијама, а српски посланик у Вашингтону Љуба Михајловић мислио је о томе друкчије. У извештају Николи Пашићу, писаном 29. априла, он подсећа на своје раније поруке да је прерано било слати мисију у Сједињене Државе. Војни и политички статус Србије није био ни приближан војном и политичком утицају великих сила које су раније походиле Вашингтон, и њој је једино приличило да протоколарно поздрави америчку владу. Због тога што су били заузети вођењем рата, Американци “никаква политичка питања нису пристајали да дискутују нити су за њих били спремни, и све друго што би се односило за после рата нису хтели ни узимати у разматрање. Како бисмо ми, међутим, имали да разговарамо само о политичкој страни нашег питања, као и о помоћи после рата, то сам изражавао своје мишљење да мисија не треба да дође све док не буде могућности и прилике да се о томе дискутује. Ми треба да се спремимо за ту прилику и онда да употребимо сав наш напор да дођемо до жељених резултата. У Сједињеним Државама јавно мишљење и званични кругови још нису имали времена да схвате важност српског питања у данашњем рату”.
Михајловић, коме је основна посланичка дужност у Вашингтону била да припреми све оно што је у свом писму прогласио неприпремљеним, неспремним и неприличним, не спори да је пријем код Вилсона био срдачан, “али сва та активност наше Мисије није имала стварних резултата… Американци воле да разговарају и да се обавештавају… међутим, еволуција мишљења данашњих управљача још није достигла до тог степена да су они могли схватити и одобрити наша излагања”. Ако и покажу неку одбојност према ставовима својих саговорника, као што су то учинили са Веснићевим примедбама на Вилсонов програм, то не значи да се ради о неслагању; ради се о неразумевању “које није само случај са нашим питањем него уопште у многим европским проблемима које је овај рат створио. Председник Вилсон је у том погледу персонификација америчког јавног мишљења, коме је потребно времена да се постепено развија и правилно схвати те проблеме” (25, 69-70). Михајловић мисли да једино што је Мисија могла у Америци урадити, мада ни то није разлог за њено појављивање, јесте да подстакне југословенску добровољачку акцију. У том погледу Веснић заиста није много допринео, јер и Милан Прибићевић у писму Михајлу Рашићу од 5. фебруара пише да је Мисија “свршила свој рад овде код владе федерације и прошла кроз наша народна насеља а да није стварно ништа изменила у погледу неопходно потребног озваничења моје мисије пред Америком, а врло мало у погледу њеног ојачања пред нашим народом” (12, док. 119, 195).
