Ако су се знали оквири у којима ће се Веснићева мисија кретати, утолико је чудније што се Михајловић солидарише са примедбама које су на рад Мисије упутили представници Југословенског народног вијећа, иако се ниједна од њих не тиче “добровољачке акције”. Потврђује се тако да хрватско и словеначко исељеништво и њихове вође нису ни били заинтересовани за слање добровољаца на српски део ратишта, али то открива и чињеницу да је српски посланик у Вашингтону, подржавјући такво њихово опредељење, заборавио да је “врбовање добровољаца… био и један од главних разлога” што је он уопште стигао у Вашингтон (49, 94). “Благост изјава г. Веснића, која би се донекле дала и оправдати, разумевана је од представника Југословена као напуштање нашег програма. Поред тог незадовољства дошла је подвојеност, коју је нарочито енергично заступао проф. Пупин, јер није хтео пристати да дочеком у Њујорку руководи Југословенско веће које је једино на то имало право, тако да се мора рећи да прваци нису били одушевљени нашом мисијом” (25, 71). Рекло би се по томе да Михајловић, српски посланик у Вашингтону, има више разумевања за југословенску идеју него за стварне могућности своје земље у условима кад та идеја почиње да наилази на препреке баш код великих савезника. Српска влада јесте потписала Крфску декларацију, и јесте у Нишу 1914. године саопштила да ће својим коначним циљем сматрати “ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца”, али су у том тренутку курс светској политици ипак одређивали Вилсон и Лојд Xорx. Они јесу тражили да непријатељи евакуишу Србију и “слободан и сигуран приступ ка мору”, и јесу инсистирали на васпостављању једнострано погажених уговора, али тада уопште није било јасно шта се све под тим подразумева. Пашић је због тога тражио од својих посланика на страни, и од Михајловића наравно, да сазнају “шта они подразумевају под горњим формулама и зашто траже ослобођење Румуна и Талијана, а не траже ослобођење и оног дела нашег народа, који је био под Аустро-Угарском. А тако исто да виде, да ли се помишља и на Берлински Уговор, кад се говори о васпостављању погажених уговора, пошто је и Берлински Уговор, анексијом Босне и Херцеговине, исто тако једнострано био повређен, као и уговор, који је гарантовао неутралитет Белгије” (19, 155-156).
Михајловић се упустио у телеграфску расправу са својим председником владе и министром спољних послова, процењујући “да се наш велики програм уједињења не може остварити” и да се Пашић због тога повлачи на “минимум наших захтева”. Он Пашића подсећа да је програм о уједињењу потписао као представник Србије и да је тај програм познат свету:
“Одступање од њега од наше стране сматрали би наши савезници као напуштање тог програма, а наши саплеменици као издајство. Ја не само да не бих могао лично заступати овакве погледе, него ми моје убеђење не би допуштало да радим у том правцу ни као ваш представник… За нашу будућност није питање шта ће нам дати савезници, него шта ми сматрамо да наш народ треба да добије. Свако решење које не би одговарало нашим праведним захтевима, Србија мора сматрати као наметнуто. Крфска декларација, основана на здравим принципима и југословенски покрет, то представља данас наше најјаче оруђе. Напустити то значи упропастити све. Праведност наших захтева не лежи на неправди старих уговора, него на начелима која су савезници објавили као своје ратне циљеве. Разумевајући потпуно вашу забринутост због разних изјава шефова савезничких држава, ја ипак мислим да им не треба придавати значај дефинитивног њиховог држања. Ми још не знамо какве ће се промене догодити док се не дође до мира. Савезници сад почињу да говоре о својим циљевима, а ми врло мало знамо о њима. Наша је дужност да будемо обазриви, да протестујемо ако би наши захтеви били у опасности, али да останемо чврсти до краја” (19, 161).
Несумњиво, оваквим својим ставовима, Михајловић српске интересе подређује интересима југословенства и тражи од српске владе да, без обзира на своје могућности и намере великих савезница, остане чврсто уз то “наше најјаче оруђе”. Пашић, изненађен ставом свог посланика, морао му је објашњавати да “као што нисам одустао од рада да се Србија уреди демократски и парламентарно, што сам сматрао као претходан услов за ослобођење српског народа, тако не одустајем ни сада од захтева уједињења троименог народа па ма какве прилике настале… У говору Лојда Xорxа и Вилзона има неконсеквенца, и хтео сам се обавестити да ли су те консеквенце намерне или случајне, па према томе и да предузмем кораке. И један и други говоре о праву народа да сами одређују своју судбу, али и један и други напуштају то право кад говоре о уједињењу троименог српског народа и остављају га у Аустрији да живи, а она највише терор врши над српским народом. И један и други говоре да треба међународне уговоре чувати и извршивати поправке повређених, а прелазе преко повређеног Берлинског уговора у анексији Босне и Херцеговине. Хтео сам бити обавештен: зашто се разлика чини” (19, 162).
И поред накнадно добијеног објашњења и признања да није “правилно разумео телеграм”, Михајловић своју причу проширује на наводно обећање Србији да ће добити Босну и Херцеговину, “остављајући да се наше потпуно уједињење изврши постепено и доцније”. Њему се чинило “да је овај пут опасан. Наш велики програм је базиран на правди, на потреби Европе створити једну јаку југословенску државу, и на жељи нашег народа за ту државу. Ако би смо сад бранили наше захтеве на основу неправде старих уговора, ми лако можемо изазвати нашу браћу против нас, а то би било за наше питање од судбоносног значаја” (19, 163).
Михајловић је због оваквих “југословенских” ставова, заправо антисрпских, био пензионисан, а то је био разлог више Југословенском одбору да Пашића изложи новим нападима због наводне “издаје Југословена”.
