Последњих дана октобра 1918. године балканско ратиште престало је да постоји: Србија и Црна Гора биле су ослобођене, Бугарска окупирана, а Турска је капитулирала. Мада су се налазиле пред расулом, немачка и аустроугарска војска и даље су настојале да одрже своје западне и источне фронтове. Прилике у Аустроугарској наговештавале су њен брзи унутрашњи слом, што је, само по себи, требало да означи и скори крај рата. Одбацујући савезничке услове за примирје као увредљиве, Немачка је изјавила да ће “наставити борбу до краја”. У исто време, односи између нове маџарске владе и фелдмаршала Макензена, команданта немачке војске затечене у Румунији и у тек проглашеној независној Маџарској, заоштрили су се до крајњих граница. Имајући све то на уму, генерал Франше д’Епере предложио је војводи Мишићу да преко Дунава, Саве и Дрине одмах пребаци неколико мањих српских јединица. Мада је у овој поруци био садржан и делић војничке сујете, јер би свету могао саопштити да су јединице под његовом командом прве ступиле на тле Аустроугарске, не сме се занемарити ни Д’Епереова политичка процена да би присуство српске војске могло у тим крајевима убрзати ослободилачки покрет тамошњег живља, пре свега српског. Такође, Д’Епере је рачунао на то да, док српска војска буде ангажована према жељезничкој прузи Турн Северин -Темишвар, искористи “празан простор” у западном Банату, пребаци до Будимпеште неколико својих дивизија и тамо пресече одступницу немачкој војсци.
Док се Мишић трудио да изнађе најприкладнију форму за намераване операције, у Д’Епереов штаб стигла је вест да би ускоро могло доћи до закључења примирја с Аустроугарском. Вест о могућем примирју стигла је и у штаб војводе Мишића. Пашић, који се тада налазио у Паризу, поручио је строго поверљивим телеграмом: “Хитајте најбрже у Босну, Банат и Срем и у друге области Аустро-Угарске”. Да би се избегле могуће негативне последице тога чина, али и рачунајући с тренутним енглеским преокупацијама Босфором и Дарданелима и италијанском заслепљеношћу Јадраном, Далмацијом и Арбанијом, Д’Епере је 3. новембра издао специјално наређење српској Врховној команди:
“Како изгледа, Југо-Словенски покрет узима великих размера. Српска војска треба да се стара да га на све могуће начине организира и употреби у нашу корист, за заједничку акцију против Централних сила. У томе циљу потребно је директно умешати се, а то ће у толико бити лакше што више немамо да зазиремо од поновног напада Аустро-Угарских трупа на Северном фронту Србије. Српска војска треба дакле да избаци у напред што скорије потребна одељења на све територије које су наклоњене Југо-Словенском покрету, у Банат, Босну, Херцеговину, Хрватску и т. д. да би пружили руку елементима који има да се организирају”.
Стицајем околности, истога тог дана италијанска команда потписала је у име савезника примирје с Аустроугарском. Већ сутрадан, штаб немачких и аустроугарских јединица припремљених за рат на српском фронту премештен је из Новог Сада у Апатин, а војвода Бојовић наредио је да се српске коњичке извиднице истуре у Угарску, у правцу Темишвара и Новог Сада, “ради сазнавања, да ли је ово земљиште поседнуто од непријатељских трупа и о значајности и својствима средстава и препрека, на које ће армија евентуално наићи северно од реке”. Тога дана прве српске патроле прешле су преко Дунава. Патрола која је прешла код Великог Градишта одбацила је две немачке чете према Белој Цркви, а патроле које су прешле код Пожаревца нису наишле на непријатеља. “Немци у пуној ратној спреми бегају кроз Банат према северу бојећи се сукоба са српском војском и вукући собом силну пљачку из Србије (стоку, намештај, храну и др.), негде и железничке шине вадећи”. Према обавештењима добијеним од локалног становништва, у Вршцу, Белој Цркви и Темишвару нема немачких војника, а Маџари настоје да у свом интересу разоружају Србе. Од једне делегације из Вршца, која је захтевала да им српска војска дође без одлагања, сазнало се да је гроф Карољи обнародовао позив маџарским војницима да се врате у своје јединице, пошто су Срби, Чеси и Румуни њихови нови непријатељи.
Србија улази у мировне преговоре. Осмог октобра 1918. године, преко Живојина Балугџића, тадашњег секретара српског Престолонаследника, Франше д’Епере поручио је српској влади и Врховној команди да он планира “метнути српске трупе на лево крило како би оне улазиле у Далмацију и Црну Гору. Каже ми у поверењу строгом да је тражио из Париза упутства како ће поступати због разних струја талијанске и црногорске које су почеле да се осећају. Одобрили су му пустити српске трупе на ту страну и затворити очи, тако ако би било протеста од Талијана и Црногораца због какве акције политичке он би могао бацити одговорност на Србе истичући како они не слушају његове наредбе. Он би задовољио се у случају том каквим привидним протестом, који би упутио нашој Врховној Команди. Он мисли да ће операције на тој страни ићи лако али да ће бити теже у погледу политичком” (18, 169).
Пашићева инструкција Врховној команди била је прецизна: “Не губите ни часа из вида да треба спремити што брже једно одељење добровољаца, састављено од Црногораца, који су на овоме фронту, и додати им једно од Југо-Словена, те да продру у Црну Гору и подигну народ, отерају слаба одељења аустријска и прогласе Уједињење Србије са Црном Гором и изаберу привремену управу. Треба предухитрити и Талијане који тако исто спремају, да уђу у Црну Гору и у име Краља Николе узму управу над земљом. Треба што пре заменити бугарску војску и управу у Призрену и Пећи и отуда ући у Црну Гору” (18, 169-170).
Мада је ову инструкцију сматрао штуром, после допунских објашњења добијених од министра војног Рашића, војвода Мишић наредио је да Друга армија без задржавања продужи покрет према Косову.
Будући да је начелник штаба Савезничке војске, француски генерал Шарл Шарпи, пожуривао српску Врховну команду да своје трупе што пре пошаље у Црну Гору, не би ли се на тај начин избегле касније могуће политичке компликације, на самој средини октобра издата је наредба новоформираним Скадарским трупама (Одреду састављеном од Другог југословенског пука, једне батерије и нешто коњаника) да крену према Пећи и тамо сачекају нове инструкције. Истовремено, у Призрен су стигле и француске трупе. “Ако би, при преласку Црногорске границе наишли на какве Црногорске Трупе или организације, објасните им да ви долазите као гониоци аустриске војске и као пријатељи и ослободиоци целога српског народа, без обзира на границе, које ће се доцније регулисати. Ако би било отпора, онда се зауставите и известите Врховну Команду, како би се ствар расправила мирним путем” (18, 172). Десетак дана касније, 27. октобра, из српске Врховне команде стигло је ново наређење да се у састав савезничких трупа “делегира” једна чета, а да се преостале трупе одмах упуте “ка Подгорици, Цетињу, Котору и уопште ка западу. С обзиром на све то, задатак ових трупа се измијенио, па је наређено да се Скадарске трупе убудуће зову Јадранске трупе” (18, 173).
