Јединице српске Друге армије стигле су 3. новембра на Дрину, а наредног дана, на позив Народног вијећа за Босну и Херцеговину, оне су прешле у Вишеград. У току 4. и 5. новембра српске трупе из састава Прве армије кренуле су на територију Аустроугарске северно од Саве и Дунава: Коњичка дивизија према Вршцу и Темишвару, Моравска дивизија према Великом Бечкереку (Зрењанину) и Сегедину, Дунавска дивизија према Новом Саду, Сомбору, Суботици и Баји, а Дринска дивизија према Осеку и Печују.
Прве информације из граничних подручја казивале су да се непријатељска војска повлачи. На подручју између Борче и Панчева, поред Дунава, још се налазило око седамсто немачких војника, а у Панчеву била је инсталисана само једна пољска батерија. Цео град био је искићен српским заставама, а већ је био формиран и одбор за дочек српске војске. Слично расположење владало је и у Земуну, одакле се немачка војска повукла према Старој Пазови. Све су то за новог председника угарске владе грофа Карољија били довољни разлози да пожури с потписивањем примирја.
Седмог новембра Карољи је допутовао у Београд да преговара о миру. Његово позивање на Вилсонове демократске и пацифистичке принципе и правдање за маџарске злочине у рату, генерал Франше Д’Епере презриво је одбацио: “Ви сте ишли заједно с њима, и ви ћете заједно с њима испаштати. Маџарска мора платити, али то наравно, неће погодити богате, који увек могу отићи, него сиромашне… Ви сте тлачили националне мањине и начинили од њих своје непријатеље. Сада држим на длану Чехе, Румуне, Југословене и Словаке. Само један мој миг и они ће вас уништити”. Без обзира на ту примедбу, Карољи је Угарску декларисао као присталицу мира и “одушевљеног присталицу Друштва народа”, саглашавајући се да коначно решење чешког и југословенског питања буде нађено у стварању њихових независних држава. Од Хрватске он се потпуно одрекао, док на независност српског народа у јужној Угарској није ни помишљао. Чланови угарске делегације на преговорима сматрали су да су српске амбиције претеране, нарочито кад се радило о Темишвару, Суботици и Печују.
У начелу, Карољи је прихватио услове примирја, уз резерву да ће Маџарска потписати мировни уговор само уколико јој Савезници гарантују постојеће границе. Тај захтев подразумевао је њено право да задржи сопствене полицијске снаге, да до мировне конференције земљом управља сама и да, ако би до тога дошло, одговори на сваки војни напад Немачке, Југословена, Чехословака или Румуна. Оцењујући Карољијеве захтеве као политичке и ван своје компетенције, генерал Д’Епере затражио је од свог министра војног да утврди шта од свега може бити прихватљиво и под којим се условима примирје с Угарском може потписати. Дотле, Д’Епере се опредељује за наставак војних операција у Маџарској и за ослобођење Румуније. Свакако, он је при томе имао на уму и молбу српске Врховне команде да се Маџари после потписивања примирја повуку северно од линије Финфкирхен (Печуј) – Баја – Суботица и преко реке Мориш, као и да се све непријатељске трупе евакуишу из Далмације, Босне, Херцеговине, Славоније и Хрватске, “пошто су оне већ слободне”.
Напредовање српске војске. Петог новембра увече, у команду српске Прве армије стигла је са својим проблемима и једна делегација Народног вијећа Срба, Хрвата и Словенаца. У Аустроугарској, кажу, више нема монархије, уместо ње завладала је анархија. “Власти не постоје које би са сигурношћу могле да спроводе жеље Народнога Већа. Народ у широким раз- мерама врши пљачку државне имовине, прети опасност да ће у скоро почети и пљачка приватне имовине. За сада је Осек центар нереда. Жеља је Народнога Већа Словенаца, Хрвата и Срба, да српска војска што пре дође, јер прети грађански рат, јер велики број руских заробљеника не само, да пљачка у вароши него шире и бољшевичке идеје. Народно је Веће наредило поновну мобилизацију, али без успеха”. У ствари, Народно вијеће нашло се у неприлици да не може реализовати ниједну своју озбиљну намеру, па је од српске војне команде затражило да одузме оружје од становништва и да “утиче на њега да извршава наређење власти”.
Не могући да у својој интересној сфери само учини било шта, Народно вијеће затражило је писмом од 4. новембра помоћ од српске владе:
“Војска бивше аустро-угарске монархије, која се након пораза враћа у своје крајеве, по свој ће прилици бити ради несташице хране претворена у неуређену хорду, која ће харати и пљачкати. Како ми имадемо, да штитимо од тих недаћа наше западне границе, обраћамо се братској Српској Влади, да би нам помогла заштитити земљу и пучанство Сријема и источне Славоније и оставити своје чете на наше расположење по прилици на прузи Осијек – Шамац.
Будућ смо ми – Држава Словенаца, Хрвата и Срба – прогласили потпуну независност од било којих веза са бившом аустро-угарском монархијом и Хабзбуршком династијом, спремни да свеопћа конституанта свих Словенаца, Хрвата и Срба одлучи о нашој скупној држави, то се надамо, да ће српска Влада нашој братској молби удовољити”.
Пада у очи бар неколико ствари: Народно вијеће, иако је проласило “потпуну независност”, не располаже ни елементарним условима да на “својој” територији обавља било какву власт; оно нема оружаних и других могућности да само заштити “своје” границе; оно “своју” источну границу поставља на железничку пругу од Осека до Шамца, односно линијом Осек-Чепин-Ђаково-Шамац. Потврду за све то налазимо и у допису који је 10. новембра из Прве армије упућен војном изасланику Народног вијећа мајору Драгутину Перку:
“У одговору на представку коју је поднео војни изасланик, извештава се Влада народног већа С. Х. С. у Загребу, да сам усвојио жеље које су постављене у горњој представци. У име извршења наредио сам, да се Срем и источна Славонија одмах поседну до линија означених у представци, и даље, докле интереси Срба, Хрвата и Словенаца буду захтевали, и да наше трупе осигурају железничке пруге, саобраћај на Дунаву и Сави и све комуникације као и ред и поредак у тим областима”.
У вези с овим нимало наивним питањем чула су се из круга хрватских историчара и нека друкчија тумачења. Тако, на пример, Драгован Шепић без икаквог зазора констатује да је Лаза Поповић, изасланик Народног вијећа у Београду, ишао и даље “од тражења помоћи српске војске од линије Осијек – Шамац на исток до Земуна као што је то стајало у упутама Вијећа, и према повјерљивим упутама Светозара Прибићевића молио да се пошаље војска у Загреб и Љубљану… у Бачку, Банат, Барању и Међумурје, као и на Ријеку”, где треба да се стави на располагање Вијећу. Шепићева прича о помоћи “на исток до Земуна” чиста је конструкција, будући да је српска војска већ била запосела цео Срем, добар део Баната и Бачке, а приближавала се и Барањи. Према Поповићевим записима, “тадашњи министар војни Народног већа др. М. Дринковић дао је своје нарочито саизволење и уз то једно потпуно писмо (за регента Александра – ИП), у коме је он предлагао да српска војска има што пре да уђе у Хрватску и Славонију, и да одмах иде на Запад, али само до линије Осек – Босански Шамац, а даље не! Исто ми је др. Дринковић и усмено неколико пута потврдио… Пре поласка поново су ме примили потпредседници Народног већа, и заједно, и сваки за себе. Св. Прибићевић ме је овако упутио: то што стоји у писму по линији Осек – Босански Шамац, то је тако, а усмено имам да предложим и да нарочито у његово име тражим, да српска војска иде штогод више на Запад и преко поменуте линије. Па то је до Загреба, – рекао сам. Разуме се, одговорио је Св. Прибићевић, – најмање до Загреба” (18, 183).
