Без обзира на сва таква прижељкивања, Душан Симовић, српски изасланик код Народног вијећа у Загребу, при предаји акредитива, 13. новембра 1918. године, отворено је могао формулисати став српских војних и политичких кругова о границама и о уједињењу: Србија је у рату дала милион и по жртава за ослобођење своје браће и она не може дозволити да на њеним границама настане нека нова држава која би их узела у свој састав, тако да она, Србија, остане по страни, а плодове препусти непријатељу. “По праву оружја, а на основу уговора о примирју са Мађарском” – рекао је Симовић – “Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија (до линије Осијек-Ђаково-Шамац) као и цијела Босна и Херцеговина. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу”.
Истине ради, ваља знати да је потпуковника Симовића, уочи његовог пута у Загреб, примио војвода Мишић и предао му акредитивно писмо за Народно вијеће и при томе изрекао још неколико речи: “У име команданта Савезничке источне војске, генерала Франше д’Епереа, ја треба да потпишем уговор о примирју с Мађарском с опуномоћеницима мађарске владе, који су већ стигли у Београд. Демаркациона линија ићи ће и то: на истоку линијом Оршава-Мехадија-Карансебеш-Лугош-Арад; на северу линијом р(ека) Мориш до Сегедина-изнад (северно) Суботице-Баја-Печуј-Барч; на западу реком Дравом до Осека-жељ. пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Даламација до рта Планке”.
На Симовићево питање: “Зашто нисте, у циљу скраћивања фронта, узели линију Барч-р(ека) Илова-Јасеновац?”, – војвода је одговорио: “Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију, тако да се народу западно од те линије остави потпуна слобода да се определи, хоће ли с нама или не” (18, 201).
Симовићево размишљање могло је бити и одговор на Трумбићеву антисрпску оријентацију и дволичну политичку делатност, а није искључено да је такво Трумбићево држање навело Савезнике да не признају загребачко Народно вијеће. Непосредно пред доношење одлука о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца, 22. новембра 1918. године, гроф Балфур је у разговору с италијанским амбасадором у Лондону изјавио да о признању Народног вијећа не може бити ни речи, јер се оно још није споразумело са Србијом.
Шта треба запосести. У међувремену, неке маџарске јединице упустиле су се у преговоре с представницима Прве српске армије. Њихови чешки делови желели су да избегну разоружавање, како би могли деловати против немачке војске. Савезнички преговори са Карољијевом владом настављају се, а њени преговарачи нарочито инсистирају да задрже Банат. Због тога се јавила бојазан да би маџарске снаге могле бити супротстављене српским трупама и да би, у погодном тренутку, покушале да их потисну преко Дунава. По налогу Престолонаследниковом, јединицама српске Прве армије издато је наређење да буду у приправности и онемогуће сваки такав евентуални покушај.
На Митровдан, “пошто се догађаји развијају врло брзо и успешно и пошто се можда неће увек моћи доставити директне и прецизне заповести”, командант Прве армије војвода Бојовић овластио је команданте дивизија “да сами узимају решења према моменталној ситуацији”. За сваки случај, он је зону њиховог војничког деловања ограничио довољно прецизно: “На северу узети линију: Банат до линије Мароша, на истоку заузети линију Бела Црква-Вршац-Темишвар и десетак километара источно од ње. У Бачкој заузети линију Сегедин-Суботица-Баја. На западу и северо-западу развити акцију у целом Срему, Хрватској, Славонији, Босни, Херцеговини и Далмацији”.
Бојовићеве инструкције садржавале су и наредбу Коњичкој и Моравској дивизији да координисаном војном акцијом што пре запоседну Банат у задатим границама. “Операцију изводити обазриво и довољно солидно, пошто се немачке трупе налазе још у Румунији и слабијим деловима у Банату. Обратити нарочиту пажњу на заузимање рудника гвожђа »Решица«. Ако се командантима укаже згодна прилика, потребно је разрушити железничку пругу Темишвар-Турн Северин. Пругу треба разорити у великим размерама, штедећи велике мостове и тунеле, вијадукте итд. Ово извршити ако буде могућности док се немачке трупе налазе још у Румунији. При овоме бити такође обазрив, пошто је та пруга једна од оних којом Немци евакуишу своје трупе”.
Дунавској дивизији наређено је да са једним пуком запоседне Бачку, односно подручје “између Дунава и Тисе до линије Баја-Суботица-Сегедин”, а Дринској дивизији да “што пре и што енергичније” отпочне акцију у Срему, Славонији и Хрватској, и да “првенствено и одмах” запоседне Срем до линије Осек-Босански Брод и преко Драве Печуј (Финф-Кирхен).
Франше д’Епере, командант Савезничке војске, доставио је 8. новембра директиву за господина Војеводу Мишића, начелника штаба српске команде:
“I Преко г. пуковника Калафатовића доставља се г. Војеводи Мишићу један примерак пројекта (нацрта) војне конвенције за примирје са Угарском владом. Овај пројекат није потписан од председника министарског савета Угарске. У случају примања од угарске владе услова за споменуто примирје, командант Савезничких Војсака издаће телеграфским путем г. Војеводи Мишићу упутство за примену, уколико се тиче српских армија, услова ове конвенције, док му не стигну друга подробна упутства.
II Док се не дође до намераваног примирја, војне операције савезничких војсака наставиће се северно од Дунава против немачких трупа маршала Макензена, а евентуално и аустроугарских трупа маршала Кевеша. Српске армије задржавају њихов општи правац наступања у целокупном распореду савезничких армија. Треба да српске армије још сада заузму стратегиске тачке, које осигуравају војни посед Војводине, а такође и оне које заштићују комуникације у правцу Јадрана и Словеније преко нових југословенских земаља”.
Деветог новембра стигао је одговор на Д’Епереово питање о Карољијевим условима за примирје. Француски премијер Жорж Клемансо био је концизан: “Молим вас да са графом Карољијем третирате само војничка питања, сва друга питања су искључена”. За српску војску то је значило да се операције морају наставити без задржавања, све док Маџари не прихвате све савезничке услове за примирје; Врховна команда наредила је командантима Прве и Друге армије да продуже с напредовањем. (Десет година касније, приликом своје свечарске посете Београду, генерал Франше д’Епере изјавио је: “Примио сам вест да је 11. новембра потписано опште примирје. Нико ме није низашта питао. Нисам чак био ни обавештен да су поведени преговори о примирју” – 194, 232).
Два дана доцније, начелнику штаба српске Врховне команде стигла је депеша којом изасланик угарске владе извештава “да према инструкцијама, које сам у овај час примио из Будим Пеште, угарска влада у одговору на телеграм г. Клемансоа, достављен преко врховног команданта Д’Епереа, прима услове утврђене за примирје”.
Суботица и Сомбор тек су били ослобођени (13. новембра) кад је у Београду, уз учешће француског генерала Анрија, потписан Уговор о примирју између српске и маџарске војске. Прецизирајући које ће територије запосести српска војска, овај Уговор само је потврдио већ успостављене позиције на подручју Баната, Бачке, Срема и Барање. У складу с Уговором, српска војска запосела је пространство нешто веће од 40.000 км/2, ограничено линијом: Оршава-Мехадија-Карансебеш-Лугош-Арад (на истоку), Моришом до Сегедина-Баја-Печуј-Барч (на северу), Дравом од Барча до Осека и железничком пругом од Осека преко Ђакова до Шамца (на Сави), целу Босну и Херцеговину до рта Планка, односно Плоче, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, западно. Детаљи о примени овог Уговора налазили су се у тексту Војне конвенције која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустро-Угарске.
Потписаним Уговором Савезници су резервисали право да заузму предео са кога ће се угарска војска евакуисати у року осам дана, с тим да се тамо могу задржати полиција и жандармерија, “у потребном броју ради одржавања реда, као и оне јединице које ће бити употребљене за обезбеђење железница”; сви заробљеници у Угарској морали су бити одмах ослобођени, док је рок за ослобађање заробљених Маџара остао отворен; да би се савезнички интереси у Угарској очували, Маџари су се обавезали на издржавање окупационих савезничких снага; Угарска је морала прекинути све односе с Немачком; и тако даље.
