Брђани и Црногорци добровољно у рату. За време Морејског рата (1684- -1699), осамсто породица из Колашина и Мораче одметнуло се и придружило Никшићанима у борби против Турске (187, 564).
Викентије Макушев у Руском вјеснику из 1768. пише да је почетком исте те године, у очекивању да би Турска, са циљем да отклони утицај самозваног Шћепана Малог на ослободилачке намере не само православних већ и католичких турских поданика, могла напасти на Црну Гору, „више од 200 људи похитало да напусти Станбул” и вратило се да помогне у одбрани српске ствари. Било је то питање личне и породичне части, јер „онај ко се не би одазвао позиву да се врати и учествује у бојевима није тогао бити кажњен од стране државе, али зато је одговарао племену или братству. Као што у ратовима није било заробљених Црногораца све до XX вијека, зато што би пала љага на братство и племе, ако би се неко предао, тако је и одсуство из борбеног састава у доба рата представљало срамоту. Чињеница да је тако рано дошло до враћања исељеника ради одбране домовине… свједочи да је већ тада, у доба Шћепана Малог, та родољубна традиција била јака” (187, 564).
Бокељи и Црногорци учествовали су у рату за ослобођење Грчке (1821- -1828). Из службене преписке секретара грчке владе Александра Маврокордата и владике Петра I, види се да су у том рату најмасовнији били бокељски поморци (187, 585).
Уочи битке на Граховцу (1858), у условима кад је много Црногораца било на раду у Истанбулу (1856. отишло их је 452; 1857 – 174; 1858 – 241) књаз Данило их је позвао да се врате. Августа те године очекивао се и повратак 1.200 Црногораца из Цариграда, а Вук Поповић пише да се до тада вратило и 400 исељеника из Србије (187, 566-567).
У рату против Омер-паше Латаса (1861) „храбро се понио и батаљон исељеника из Цариграда, који је бројао око пет стотина бораца” (187, 567).
Српски фрајкор. Децембра 1787. године, уочи рата између Аустрије и Турске, од избеглица из Србије (који су учествовали у неуспелом покушају да се Београд заузме на препад) формиран је први српски добровољачки одред, фрајкор (на немачком: freikorps). „Заповедник ту је био Михаило Михаљевић, који ће све до конца рата остати на челу фрајкора у Србији. И у Србији је задатак фрајкора првенствено био да буду претходница аустријској војсци. Пошто ова војска не прелази у Србију 1788, то фрајкори ратују саmи по њој… И доцније, када аустријска војска 1789. опседа и заузима Београд, војне операције по Србији врше фрајкори. Они чисте земљу од Турака и штите повлачење аустријске војске 1790-1791. Значај фрајкора у Србији је у томе што је… имао изразито национално-ослободилачки карактер и што се у том рату извежбала десетина хиљада Србијанаца у војевању, па ће ова стечена искуства добро искористити приликом војевања у првом српском устанку 1804-1813. Карађорђе и добар део вођа првог српског устанка војевали су као фрајкорци у рату 1788-1791” (185, 216).
Припаднике фрајкора Милићевић назива и драговољци (186, 224).
Добровољци у Српској револуцији 1804. године. Мада Срби своје ратне добровољце најчешће доводе у везу с војним операцијама на Солунском фронту, српско добровољаштво није настало тада; стотинама година, и пре фрајкора, у борби против Турака учествовао је велик број Срба с разних страна Српске Земље. Колико-толико организоване, ове храбре и племените српске ратнике најчешће знамо из српских народних песама, некад као хајдуке а некад као ускоке.
Знамо ли такође да је Вук Караџић на једном месту записао да „што гођ су Турци бољи и што је мање зулума, то је мање ајдука, а што су гођ Турци гори то је више ајдука”, онда нам мора бити сасвим јасно како је то дошло до српских устанака на почетку прошлог века, кад „сиротиња раја” није више могла „трпјети турскога зулума”. И сасвим је разумљиво што су се устанку прикључили, без „званичног” позива, и бројни добровољци са стране.
У својим Мемоарима, Прота Матеја пише да јуна 1804. године „из Турски суседни области поврве многа браћа, браћи у помоћ”. Употребљена синтагма „многа браћа” значи да се заиста радило о вредном броју, пошто су о помоћи српским устаницима и о доласку мањих и већих група српских добровољаца сачувани и други трагови. Један хроничар забележио је, тако, да је Карађорђе током устанка „једнако војску умножавао и долазеће добровољце из разни српски крајева Босне, Ерцеговине, Црне Горе, Бугарске и Албаније у војску узимао”. Не може се сумњати у чињеницу да је родољубље било оно што је „долазеће добровољце” одвело у Србију да помогну рушењу турске тираније. Њихова логика била је врло једноставна: ослобођењем Србије и истовременим слабљењем турске војне силе они ће допринети што скоријем ослобођењу осталих крајева у којима су Срби живели, што је такође значило да би Турска могла бити потиснута с европског тла. О сопственој жртви нико од њих није размишљао. Тако се и могло десити да добровољци Зеке Буљубаше, названи „голи синови”, у боју на Равњу, 1813. године, „док је трајало барута устављали су Турке ватром из пушака, а кад тога нестане они поваде ножеве своје, још по једном погледају у наоблачено небо над Србијом, осврну се на лепе равни Мачванске, па помену Бога и свој народ, јурише са голим ножевима у Турке и ту, секући се ножевима, бијући се пушчаним кундацима и у коштац ватајући се голим рукама са Турцима, сви до једног изгину”.
Несумњиво, било је то витешко време и хроничару је остало само да запише како „овако врли јунаци умеду за своје отачество телом умирати, али делом и именом никад” (131,22-23); они су у рат ушли без икаквог личног интереса, вођени само својом свешћу о припадности Српству.
И било је то време кад су се сви Срби, без обзира на то под чијом су окупацијом живели, да ли у Отоманском Царству, да ли у Аустрији, да ли у Угарској, сматрали синовима Српске Земље. То што је устанак започео у Србији био је само знак да тај устанак треба помоћи, јер је он наговешта вао слободу свему Српству.
