„Револуционарна” 1848/49. година. Вило је добровољаца и у збивањима током 1848. и 1849. године, у званичној историјској науци названих „револуционарним”. Јак политички утицај на Србе у Срему, Ванату и Вачкој имале су тада београдске Србске новине, у којима је опширно и са патриотским набојем писано о политичким могућностима и намерама Срба у ондашњој Јужној Угарској. Ово питање, као спољнополитичко, било је централно и за српску владу: у мају 1848. године она је донела одлуку да материјално помогне прекодунавске Србе, а њен министар унутрашњих дела Илија Гарашанин, вољан да сарађује с Маџарима, морао је од такве накане одустати због крутих националистичких ставова маџарских. Дешавало се то у исто време кад су добровољци из Србије почели масовно да прелазе Дунав и Саву и да се укључују у тамошњи српски покрет. Врој добровољаца знатно је порастао за наредних месец-два, тако да је почетком августа у Банат прешао и Стеван Книћанин, стављајући им се на чело. С обзиром на аустријски протест због учешћа добровољаца у покрету и турски захтев да се добровољци повуку, а знајући да су обреновићевци имали прилично јак утицај у војвођанском одбору, српска влада била је спремна да своје добровољце врати натраг. Но, како је у међувремену Беч прекинуо односе с Маџарима, а јавила се и идеја о присаједињењу Војводине Српске Кнежевини Србији, добровољци нису дирани. Напротив, српска влада почела је да добровољачком покрету придаје већу пажњу и да чак новчано и организационо помаже њихово купљење. Као последица таквих активности, већ крајем новембра 1848. године почеле су да у Војводину Српску прелазе нове групе добровољаца; њихова бројност омогућила је тамошњем српском покрету да се одржи пред угарском војном силом.
У међувремену ојачала, аустријска влада затражила је почетком 1849. године да се добровољци ипак повуку у Србију. Србија је прихватила тај захтев, а војвођански Срби, војнички знатно ослабљени, нису се могли одупрети Маџарима. Позван да се врати, априла 1849. године Книћанин опет прелази Дунав. Нажалост, више се није могло ништа учинити, пошто су Маџари већ били заузели скоро читав Банат; маса српских избеглица прешла је у Србију, а тек интервенцијом руске војске заустављено је маџарско напредовање. Коначним повратком Книћаниновим у Србију (9. марта 1849, по наредби кнеза Александра Карађорђевића) прекинута је даља сарадња српске владе са српским покретом у Војводини Српској (133, 76-96).
Пишући о Атанасију Николићу, Бачванину „на привременом раду” у Кнежевини Србији (од 1839. до смрти), Васо Војводић дотиче се и његовог учешћа у тим догађајима:
„Николић се много заузимао да српски покрет у јужној Угарској 1848-1849. помаже Србија… Средином априла 1848. разјурио је с полицијом омладину код Баталџамије коју је Светозар Милетић окупио да ударе на турски гарнизон и тако изазову рат Србије са Турцима за ослобођење Јужних Словена испод османлијског јарма.
По налогу српске владе, а на захтев аустријског конзула у Београду Фердинанда Мајерхофера… Николић је 17. јуна 1848. пошао по логорима србијанских добровољаца у Војводини да их позове на повратак у Србију. Јавно их је позивао, а тајно, по налогу српске владе, саветовао да остану »верно у логору бранећи српско име«… Николић се бавио и врбовањем добровољаца за прелазак у Војводину, прелазио у Панчево где је помогао да од црквених звона излију топ »шестофунташ«. Снабдевао је добровољце оружјем и муницијом. Бринуо је о смештају војвођанских избеглица у Београду. Највише посла су Гарашанин и он… имали када је Беч у јесен 1848. прекинуо са Мађарима и Србија јавно помагала угарске Србе, сада на молбу Беча” (205, 159-160).
Не зна се тачно колико је добровољаца из Кнежевине Србије стигло тада у Војводину Српску, али их је морало бити која десетина хиљада. Према писању Милоша С. Милојевића, знаменитог историчара српске историјске школе и вође ибарских добровољаца у Српско-турском рату 1876-1878. године, за приближно годину дана учешћа у „револуцији”, односно српској Буни, погинуло је „из кнежевине најмање 10. до 15. тисућа, јер је кажу повраћено у кнежевину 17.000 фесова, који несу мора бити сви скинути са убијених”. Милојевић још пише да „обично су нашим људима од овуда, које су рањаве и изнемогле ухватили, или боље да рекнемо издишуће подигли са бојног поља, метали сламу, смолу итд. у чакшире, ово палили и тако мучећи их уморавали. Другима су набијали гвоздене карике на главе и кроз ове гвоздене клинце ударали у главе и тако их морили. Треће су, који су уваћени лако рањени, запрезали у плугове да ору у место коња итд. Ми несмо у стању описати сва варварства маџарска…То су ужаси који превазилазе сваку веру” (132, 150-151).
Српској Буни у крајевима северно од Дунава прикључио се и известан број Црногораца. „Новине су забележиле да је 1848. године у Београд стигло 200 породица из Црне Горе »који иду у Војводину Сербску на подкрепљење јуначки борећој се браћи«. Маја 1849. године јављено је да је 1000 добровољаца из Црне Горе покушало да преко Скадра пређе за Србију, али су их Турци задржали” (187, 565).
Срби пред независношћу. Устанци у Херцеговини и Босни и ратови Србије и Црне Г оре против Турске током седамдесетих година 19. века, такође су имали своје добровољце.
Црногорске пасошке књиге од 1853. до 1878. године веле да је из Црне Горе прешло у Србију 2.388 људи, а у Цариград и свих 4.684. Уочи ослободилачког рата против Турске, почетком 1876. године на рад у Истамбул отишло је свега девет Црногораца. „Оно што изгледа није било познато великом везиру, да ће Црна Гора ући у рат, знали су исељеници. Прије објаве рата, крајем јуна 1876. новине су објавиле да је осам стотина исељеника стигло у Котор и Будву Лојдовим бродовима, а средином јула стигло их је још стотину. Они су одмах пошли у своје батаљоне” (187, 568).
Прве вести о српском устанку у Херцеговини узбуркале су духове у Србији: стварају се одбори за прикупљање помоћи, појављују се добровољци и сакупљају чете за одлазак у побуњене крајеве. На челу Главног одбора за помагање устаницима налазио се митрополит Михаило, а основни задатак био му је да „помаже ширењу устанка у Босни и старој Србији, као и уопште у областима које ватра још није била захватила”. Кнежевина Ср бија нашла се пред дилемом да ли устанике у Босни и Херцеговини помагати или не. Мада је био сагласан да их треба помоћи, кнез Милан Обреновић био је одлучно против рата. Међутим, ако би та помоћ значила и улазак Србије у рат, с извесношћу да се тај рат заврши пропашћу Српства, он је био спреман да се сасвим повуче. Јован Ристић, министар спољних послова Србије, сматрао је да његова земља ипак није у тако безнадежном положају, те се определио за помоћ устаницима. Уверен да Србија има историјску улогу на Балкану и у будућности Српства, он је пренебрегао савете великих сила да се уздржи од помоћи устаницима.
