И свуда, где је било Старосрбијанаца и Македонаца у Србији, продужили су ови бугарски четници и војводе прикупљати порезу за циљеве бугарске комитетске организације, а један велики број њих презимио је зиму 1904/05 у самом Београду…
У то доба била је код неких родољуба у Београду већ сазрела мисао о покретању српске акције у Старој Србији и Македонији… Др. Милорад Гођевац, лекар и национални радник, један од најзаслужнијих људи за организовање и покретање наше (српске) четничке акције… дошао је у додир са Старосрбијанцима и Македонцима који су живели у Београду… упознао се са њиховим животом и преко њих са приликама на југу. Тако се упознао и са четницима који су долазили у Београд на зимовање, а који су припадали бугарској комитетској организацији. Од њих је сазнао, да нема другога спаса за српско име у тим крајевима него поћи истим путем, којим су Бугари још раније пошли… Гођевац је за ту идеју загрејао свога интимног пријатеља, Луку Ћеловића, претседника Београдске Задруге, и тако су они основали први одбор за потпомагање четничке акције у Старој Србији… После 29/5 1903 (Мајског преврата – ИП) пришао им је и ђенерал Јован Атанацковић, али и влада и консули из наших консулата на југу били су апсолутно противни четничкој акцији. У мају 1904 била је послата… прва чета војводе Анђелка Алексића (од 20 четника), која се сукобила на Четирцима са турском војском и сва изгинула. То је изазвало буру у Београду. Београдска штампа, инспирисана из службених кругова, напала је најоштрије Гођевца и другове му, што шаљу људе на касапницу. Али већ крајем исте године четнички покрет је узео толиког маха, да су се одушевили њиме и Београд и цела земља. Идеја Гођевца и другова тријумфовала је. За непуну годину дана четничке акције добило се више него кроз дуге године пропагандисања… Већ у рано пролеће 1905 Стара Србија је видела младе борце из свих крајева Српства, који су им полетели у помоћ… из Лике… од Велебита… из Срема… из Војводине… из Црне Горе… из Босне и Херцеговине… па чак и из Далмације…
Колико је било зрело земљиште за нашу четничку акцију и колико је то било истински наше народно тло, на коме су се наше чете бориле, најбоље се види по томе, како су оне силно напредовале. За непуну годину дана Бугари су били отерани из крајева, које су деценијама већ били држали и сматрали их за своје неосвојиве тврђаве. За мање од две године наше чете су биле поселе и организовале готово све оне крајеве, које је наша војска 1912 ослободила. Ни један од многобројних сукоба између наших и бугарских чета није се завршио другојачије него нашом победом… Било је довољно само, да наша чета уђе у које село, макар и на силу, па да то напусте Бугаре и врати се поново своме народу, јер су села и сељаци већ при првом додиру осетили, ко им долази као насилник и отимач, а ко као свој и брат. Јер док су бугарске чете узимале од сељака велике порезе »за македонското освободително дело«… истражујући (уништавајући – ИП) више него турски јаничари и не плаћајући нигде и никад ни паре за оно што једу, пију па чак и односе, дотле су наше чете све златом плаћале, из средстава наше комитетске организације. Село по село губили су Бугари, често и без борбе. Осокољени успесима наших чета, и Грци су, у Јужној Македонији и у Тракији, отпочели огорчену борбу против дотле свемоћних бугарских чета… Да би спречиле веће компликације и интервенцију Порте, српске и грчке чете зауставиле су онда своје напредовање, ограничавајући своју акцију на крајеве, које су дотле држале.
У то је дошао 1908 младотурски преврат… Младотурци су прогласили слободу, једнакост и братство свих народности, које у Турској живе, без обзира на веру… Чете су онда сишле из планина, свечано дочекане од младотурака, а војводе и четници вратили су се мирном животу. Али се убрзо, већ на првим седницама младотурских првака и наших истакнутих људи, јасно показало, да је младотурски план: потпуно отоманизирање хришћанских народности у Турској, а то је значило коначну абдикацију (одустајање – ИП) на ослобођење, и ново, још теже, ропство Османлијама. Нестрпљиви, да то што пре изведу, младотурци су одлучили, да униште све народне прваке и носиоце народне идеје, како би онда обезглављени народ још лакше однародили и отоманизирали. Онда је отпочело систематско убијање наших првака у Турској. Младотурци су успели да убију старога војводу Мицка Крстића и чувеног војводу Глигора Соколовића, али су остале наше војводе успеле да се спасу. И докле су неке од њих ускочили у Србију, да се отуда поново врате са четама, други се одметнуше у гору. Стара, учвршћена организација нашла је брзо све своје старе канале и везе, и… акција је још јаче отпочела, да се у јесен 1912 заврши балканским ратом и ослобођењем…
И Светски рат 1914 има да забележи херојство и самопожртвовање наших четника и ваљаност наше четничке акције. Када је Аустро-Угарска поднела српској влади ултиматум, који је био увод у рат, један од главних захтева… био је да мајор Војислав Танкосић буде ухапшен и суђен, зато што је спремио убиство Фрање Фердинанда и послао атентаторе у Сарајево. Ухапшен по том захтеву, мајор Танкосић… који је по ослобођењу Старе Србије и Македоније, своју активност (четничку – ИП) пренео на Босну и Херцеговину, пуштен је када је… наређена мобилизација наше војске. А три дана доцније, у првој ноћи рата, четници Јована Бабунског и Воје Танкосића су, поред финанса, жандармерије и оно мало војске бранили и одбранили Београд од аустриског упада. Формирани наши четнички одреди задавали су доста посла аустриским трупама у источној Босни. Улазећи у Подриње Аустријанци су са страхом распитивали да нема ту сакривених комита. Кад су Бугари издајнички ушли у рат, наши четнички одреди су држали фронт према њима чак и онда, када су и Ниш и Врање били евакуисани. Војвода Бабунски и његови људи последњи су напустили земљу, када је у јесен 1915 дошло до повлачења наше војске из Србије” (135, књига I 492; књига IV 945-948).
Ослободилачки ратови 1912-1918. Српски ослободилачки ратови 1912- -1918. године упамћени су у српској историји и по снажном добровољачком покрету, изниклом из бића и природе српског народа, његове снажно исказане потребе за слободом, самосталношћу и сопственим избором како живети и на који начин одлучивати о својој судбини.
На наредним страницама бавимо се српским добровољачким покретом 1912-1918, који обухвата његове припаднике са разних страна:
– из Краљевине Србије, познате као прекобројне, као и малобројне њене поданике који су у рат дошли из прекоморских земаља, углавном из Сједињених Америчких Држава;
– из Краљевине Црне Горе, који по свом животном добу нису сматрани војним обвезницима, као и сви њени поданици који су у рат пристигли из прекоморских земаља, укључујући овде и Малу Азију, Египат, Грчку, Јужну Африку и још неке;
– из српских крајева затечених уочи балканских ратова под турском (из Јужне и Старе Србије) и аустроугарском окупацијом (западно од Дрине и северно од Саве и Дунава), који су уочи ратних операција или на самом њиховом почетку пребегли на српску или црногорску страну;
– из реда аустроугарских војника заробљених највећим делом на фронту према Русији и, мањим делом, на бојиштима по Србији и Црној Гори;
– малобројне добровољце из Хрватске и Словеније;
– из прекоморских земаља, без обзира на њихово порекло;
– на италијанском фронту, сврстане у Пивковом батаљону;
– припаднике страних медицинских мисија на ратиштима: српском, црногорском, на Добруџи и на Солунском фронту;
– пореклом из разних држава, који су се појединачно или у мањим групама, по сопственом избору, из најразличитијих побуда, прикључили српском ослободилачком покрету.
