Почетком 1913. године Пупин и његови сарадници суочили су се с намером неких српских социјалиста у Америци да „Слогу” отму из руку „буржоаских националиста” и ставе је под своју контролу. На челу те групе налазио се извесни Илија Шушњар, синдикалист и секретар социјалистичке организације, а странице Народног Гласа, уз постепено повећање тиража, отворене су за све Пупинове противнике; међу њима се одмах нашао и Паја Радосављевић. Да би појачао своју „аргументацију”, Шушњар је почео да обзнањује и неке појединости из Пупиновог приватног живота. Пишући писма угледним Американцима и упознајући их са таквом садржином, он је покушао да сроза Пупинов ауторитет и да створи услове за Пупинов опозив са челне функције у „Слоги”. Ипак, показало се да је све то било недовољно: половином исте године „Слога” је одржала своју конвенцију, Пупин је поново изабран за председника, а Пупиновим противницима успело је само да четворицу својих људи уведу у управу „Слоге”.
Борба против Пупипа могла се тако наставити, а у њу су се укључили, поред анационално оријентисаних социјалиста и шићарџија из српских редова, и људи проаустријске оријентације. Раме уз раме са њима наступали су људи „југословенске” оријентације, нарочито из заиста танког слоја некакве српске елите, и соколство, као свесловенска идеологија којом је требало превазићи уске национализме, према томе и српски. Пупип, наравно, није узмицао, а почетак Првог светског рата затекао га је па месту председника тек основаног Централног одбора Српске народне одбране.
Деловање Српске народне обнове. Српска народна одбрана основана је 8. октобра 1908. године у Београду, пепосредпо по анексији Босне и Херцеговине, као народни одговор на тај чин. „Наш парод је имао два појма о непријатељу и душманину. Један којим се убија тело, други којим се убија душа. Вера која се укоренила у Србе била је: Турска уби тело, Аустрија убија и душу и тело. Ваљало се ослободити или умрети. Та висока и очајна мисао јесте мајка Српске Народне Одбране” (57, 29).
Најзначајнији задаци Српске народне одбране састојали су се у буђењу и развијању националне свести, унапређењу и усавршавању витештва у пароду и одржавању културних веза са ближим и даљим својим саплемепицима, као и са пријатељским народима. Будући да је Народна одбрана рачунала „са сједињавањем снага у свим пословима народним”, логично је било што она није признавала никакве страпачке и партијске поделе у Српству и што је била отворена за све „који одано и својски стоје у служби свога народа”. У њепим Правилима, између осталог, то је било дефинисано па следећи начин:
„в. Буђење националне свести и јачање љубави према отаџбини уопште, а специјално према војничком позиву. Подизање самопоуздања у народу. Ублажавање партијске нетрпељивости и ширење међусобне оданости и поверења у грађанству. Тумачење народу његовог положаја и улоге међу осталим народима, и упознавање народа са његовом снагом и његовим пријатељима и непријатељима.
г. Стварање… витешких друштава у земљи, са циљем: да се њихов рад корисно доведе у сагласност са војничким позивом, и да се уз припомоћ тих друштава што боље спреме за војнички позив, како младеж, тако и они грађани, који по закопу пе подлеже војној обавези, а у случају рата могу и желе да се употребе за оружану акцију.
д. Одржање културних веза са свима нашим ближим и даљим саплеменицима ван Србије, са задатком, да се потпомогне извршење културног јединства са њима.
ђ. Одржавање сталних веза са свима осталим народима, па првом месту са онима, који су према нама пријатељски расположепи; упозпавање ових народа са нашим приликама и положајем, и неговањ е пријатељства са њима” (57, 31-34).
По претпоставци, снага Народне одбране лежала је „у добровољцима па првом месту, па другом су дошли добровољни прилози за издржавање и спрему добровољаца. Народ је давао од срца. Ко није био борац у војсци хтео је у добровољце, а ко није могао у добровољце хватао се за џеп и нудио прилоге” (57, зо). Или, како пише Хаџи-Павловић, „једном речи сви су пружали своју помоћ. Јоца Буњевац из Лике и Јеца Беквалац из Бачке, из Питсбурга, први пођу у добровољце и дођу под команду Воје Танкосића у Ћуприји” (62, 167).
Одбори Српске народне одбране почели су се убрзо формирати и у Сједињеним Државама, најпре у Чикагу, Сан Франциску, Бјуту и Сент Луису, а касније и по другим српским колонијама. Ова нова српска организација убрзо је деловала кроз близу сто локалних подружница, основаних са циљем да скупљају добровољце за српску војску и материјално помажу зараћену Србију (57, 294). Народна одбрана окупљала је огранке Савеза „Слога”, цркве, школе и српске клубове широм САД, а уживала је пуну подршку разних српско-америчких удружења и група окренутих прикупљању прилога за помоћ Српском Црвеном крсту (54, 360). „Ови одбори нису имали никаквих статута ни правила, они су имали једно високо осећање за Отаџбину која се спрема за борбу и којој ваља помоћи и то је био највиши статут” (57, 36). Убрзо су српски исељеници из Герија покренули и свој лист Народна одбрана, и поред претњи аустријског конзула да аустријски поданици не смеју пружати помоћ Србији.
Према писању Американског Србобрана (57, 38), Пупин је, у ствари, централизовао Српску народну одбрану и ставио је под своју контролу. „Мало по мало професор Пупин монополише установу тако да прилози и добровољци нису могли да одлазе слободно као пре у Србију, већ лично на њега и преко њега. На тај начин су неке колоније одбијене од централе а од прилога новчаних утрошена огромна свота у неку робу која је лежала годинама у подрумима конзулата”. Овакви закључци могли су се извући и из једне поруке коју је на самом почетку Балканског рата Пупин упутио српском исељеништву:
„На ноге Срби браћо – слава вас зове!
Судбина српског народа решава се. Наша јуначка браћа у Србији и Црној Гори заклињу се данас да ће жртвовати живот и све за част и славу српског имена. Сваки честити Србин готов је данас да жртвује све у судбоносној борби, која је пред нама. Американски Срби далеко су од бојног поља, али нису далеко од борбе; не бори се само онај, који пушком пуца и мачем сече, него и онај који се жртвује за сретства у борби. На ноге Срби браћо широм Америке, Српство вас зове у помоћ!
Чланови Савеза Сједињењих Срба Слоге, Српског Православног Савеза Србобрана и Српског Црногорског Савеза, пред вама је данас света дужност; нека свако братство сазове одмах ванредну седницу, да сваки члан уплаћује по један долар месечно за Црвени Крст у Београду и Цетињу. Нека свако братство избере одбор за купљење прилога од српске браће, који нису чланови ниједнога Савеза. Новац нека се шаље на мене (истакао ИП) са именима приложника и ја ћу бити одговоран за све. Сваки цент ће отићи тамо где је немењен и то половина у Београд, а половина на Цетиње.
Браћо, мала је то жртва, коју вам ја предлажем, а помоћ ће бити велика. Покажите да сте челик Срби, па ће вам се име прославити, јер ћете приложити у славу српске светиње, у славу борбе за српску част и српску слободу” (95, 27. септембар/9. октобар 1912).
Уочљиво је да Пупин за Србију и Црну Гору тражи искључиво новчану помоћ, док о купљењу добровољаца и не размишља. Српском свету морало је тако нешто бити сумњиво, због чега су се од Пупина многи одвојили, а део њих постао му је отворени непријатељ.
