Срели се на брвну Пупин и Срби. Доцније, током Великог рата, у раду српске мисије за прикупљање добровољаца у Америци „највећа сметња… долази(ла је) од професора Пупина и његове околине”. Као председник Народне одбране, створене с основним циљем да свим средствима помогне Србију у њеном рату против Аустроугарске, „показао се хладан, инди- ферентан и непредузимљив” (12, док. 123, 205), испуњавајући тако бројне захтеве својих сарадника „да би био неопростив грех извлачити омладину на фронт, где је наш народ дао доста жртава по њиховом мишљењу … и да је много корисније за Србију и наш народ ако после рата за г. Пупином у Америци буде више хиљада гласача, који би кроз његова уста могли стављати америчкој влади захтеве у корист Србије”. Како је то шеф српске војне мисије објаснио свом Министарству спољних послова, „г. Пупин није имао рачуна да се у његовој странци нађе још један човек који би се са њиме могао такмичити, а поред овога сам позив (мисије) да сакупља и шаље добровољце није ишао у рачун Пупиновој околини, јер одласком добровољаца слаби се савез, смањује капитал и онемогућава исплата посмртнина, помоћ пострадалим раденицима и плата чиновницима, који су неспособни за ма какав рад и други посао а који се не мисле нити смеју вратити у Србију и због тога им је у рачуну да нашег народа остане што више у Америци, на чији би они рачун живели не запињући” (12, док. 134, 225).
Пупинов недобронамеран став према добровољцима у Великом рату ишао је дотле да је он чак дао један проглас са поруком „да Србији не треба војника већ новаца. Овим прогласом стао је добровољачки покрет, јер је г. Пупин тад био уважен а што је највише био је конзул Србије коме се мора вјеровати ако се вјерује Србији”. Рад међу исељеницима је продужен, „додуше чисто новчани… Све се слало на Г. Пупина а овај је слао и неслао у Србију све под својим именом (истакао ИП)”.
Пупин је готово цео свој „политички” живот у Америци провео у сукобу са својим сународницима, да би тек 7. априла 1921. године, под насловом „Једна радосна новост”, Српско коло објавило да је свему томе дошао крај:
„Давно очекивана жеља Срба у Америци остварена је. Сјединили се савези »Србобран« и »Слога«… Овај чин америчких Срба за похвалу је са две стране. Прво, сјединила се браћа, која су нахушкањем себичне господе, чак постајали и међусобни непријатељи. Тако је нестало и тога непријатељства, која су нам свуда сметала. Осим овог великог успеха, постигнут је овим сједињењем и други велики успех америчких Срба, надничара.
Амерички Срби, надничари, ослободили су се једног опасног трговца са радничким жуљевима, ослободили су се проф. Михајла Пупина, који нас је тровао најгорим отровом пуних једанаест мјесеци (треба да стоји: година – ИП). Тај опасни отров био је завађање два рођена брата, два мукотрпна јадника, два неука бивша сељака, сада фабричког изнемоглог надничара. Јест, пуних једанаест година, за своје личне интересе, Михајло Пупин је уживао ако се два рођена брата заваде и покрве.
И што је најстрашније, ми смо се тешко ослободили овога професора, трговца са радничким жуљевима. Знао се он највештије нама улагивати. Имао је своје људе међу нама, који су га увек славили и величали. Имао је своја два листа овде, а један у Банату.
Но последња конвенција савеза Слоге разголити га потпуно. Тамо је притеран био до зида и даље није могао. Тамо је свима нама пљунуо у лице, зацерио се и рекао, да он неће уједињене Србе у Америци, јер ће се тиме открити његова недела, његова гнусна трговина са радничким жуљевима.
Савез Слогу је толико задужио да би морао пропасти. Савез Слога је оправљао, плаћао кирију, удешавао тако звани Српски Дом у Њујорку, а кад се погледало у грунтовници тамо се пронашло, да то није Српски Дом, него властита кућа Михајла Пупина. На ту Пупинову кућу »Слога« је потрошила преко 30 хиљада долара и још у њој плаћала кирију.
Савез Слога је купио штампарију за 8 хиљада долара за свој посао. Али, пронашао је Пупин, да се не исплати држати ту штампарију, јер је он Пупин на друго име почео своју штампарију, у коју је однешено све боље што се могло из Слогине штампарије.
Тако је под управом М. Пупина савез Слога остао без штампарије, морао је штампарске послове огромном сумом плаћати Пупиновој штампарији. Само за 4 последње године био је рачун близу 50 хиљада долара. И још је морао савез Слога да плаћа кирију за просторије, где су били смештени упропашћени остаци њене штампарије.
Силни чланови савеза Слога беху овде без породица. Породице су им ту у Европи. За време рата, тај новац, тих наследника у Европи, био је смештен у зајмове и у готовом новцу у банкама. Сума тих наследника близу је 400 хиљада долара.
Да би тај новац М. Пупин могао преко себе изаслати у Европу, отворио је он неку банку. И пре конвенције већ је слао новац наследницима. Али, не у доларима, него у динарима. А како нико није знао каква је вредност новца, Пупин и његова црна камарила спремили су се у велико, да ће њима пасти у део, да тај новац сав испошаљу у Европу. Рачуна се да би, према њиховом проценту, који они узимају у банци, Пупин зарадио неких 100 хиљада долара. Али свесни делегати посланици Савеза то одма обуставише.
…Тешко нам је било свладати овога трговца-професора, јер смо сви држали, да он није у тој трговини главни. Али, кад дохватисмо и проучисмо ону лепу народну: с главе риба смрди, видесмо, да је само Пупин једини остао да смета нашем напретку и бољитку, јер је трговац са радничким жуљевима и противан сваком сложном раду Срба.
Но данас је он побеђен. И то потпуно… Сједињени наши савези запечатише политичку раку Мише Пупина, из које се више никада дићи неће” (137, број 14, 7. алрил 1921, 4).
Према ономе што се средином новембра 2004. године могло чути у једној америчкој телевизијској емисији посвећеној годишњици његовог рођења (а коју је у целини пренела Радио-телевизија Србије), Михајло Пупин поседовао највеће имање у држави Њу Хемпшајр, у Норфолку, а кућа на њему грађена је од камена увезеног из Југославије. Тешко да би се то могло само од средстава добијених коришћењем свега двају примењених његових патената.
