Лујо Ловрић потврђује да су се „добровољци у Добруџи борили незапамћеном храброшћу и спремом најбољих војника. На своје сам уши чуо разговор мог команданта пука поч. потпуковника Матића (Милорада – ИП), који је пуковнику Стојану Поповићу рекао: »Стојане брате! Бољи су од наших!«… Борили су се јединственом упорношћу” (204, 146).
Неколико појединости о бојевима Прве српске добровољачке дивизије на Добруџи саопштио је др Мандић у писму професору Франу Барцу, тада у Паризу (5. марта 1919), а ми их овде преносимо уз напомену да Мандић реч „српска” замењује речју „наша”:
„Наша добровољачка дивизија била је једна од оних двију пешадијских дивизија, што их је Русија имала да пошаље по уговору на помоћ Румунији на добруџски фронт. Са стране Руса пошла је с нашима Финландска дивизија те неки одреди козака, драгуна и улана, ако се не варам три кавалерије свега, те артилерија, судећи по причању војника и часника, у далеко недостатној количини. Овим дивизијама командовао је генерал Зајончковски. Формирајући фронт на румуњско-бугарској граници наша је дивизија представљала центар; лијево од ње бранила је финландска дивизија лијево крило све до Црног мора. Десно крило састављено је било од неколико румуњских дивизија.
…Одмах у почетку напали су Бугари Румуње те без сваке потешкоће бациле румуњске дивизије, непривикле к ватри, у Дунав са огромним губитцима (28.000 војника), и тиме је нестало десног крила.
Истодобно напали су Бугари подржавани од њемачке кавалерије финландску дивизију и нашу добровољачку. Послије кратких бојева морала је финландска дивизија погледом на премоћ Бугара да одступа.
Прва добровољачка дивизија била је међутим одбила бугарске атаке не гледећ на њено мањкаво наоружање, коју је стављало у положај велике бројне инфериорности према непријатељу, и незнајући што се на њеном десном крилу код Румуња догађа, бацила се у протунапад, тијеком којега или којих је у разним бојевима опетовано разбила у главу Бугаре, који су се стали повлачити и узмицати. Велико је било одушевљење наших војника услијед сазнања да су сломили Бугаре, које су им официри и војници из Србије цртали као најбоље војнике, што их год имаду Централне силе. Они су с бојевима слиједили за одступајућим Бугарима, одузимајући им пушке, којима су одмах замјењивали своје властите неваљале, те им заробили осамнаест топова и велику количину ратног материјала.
Услед тог побједног славља наједном дође изненада заповијед, да се дивизија, која је била наступила прогањајући Бугаре читавих 18 километара, одмах повуче натраг. Ову неразумљиву заповијед схватили су наши добровољци одмах, кад су осјетили, да на њиховом десном крилу нема никога, те да их је њемачка кавалерија зашла за леђа те да их одонуда напада. Повлачећи се натраг морале су се многе јединице (особито 4. пука, који се налазио на десном крилу дивизије) дословно пробијати кроз непријатеља. У »Вечерњем времену« од 1. октобра 1916. један руски пуковник одушевљено прича како је једна кумпанија тог пука нападнута од њемачке кавалерије: услијед помањкања »магацина« није могла да из далека одбије кавалериску атаку те су Њемци дојахали, ако и у разбитом строју, све до ње: нуди добровољци издржали су ипак након атаке те се упустили у бој против кавалериста и бајонетима те њима кидали кавалеристе са сједла; кад су тад кавалеристи почели узмицати, почела је наша пјешадија с виком бјежати за њима и прогањати – кавалерију. Дотични пуковник тврди, да у хисторији војна нема сличне епизоде. Оставши сама, након узмака Руса и пораза Румуња стала се наша дивизија све више ширити по цијелом фронту, да не буде опкољена. Борбе су биле страшне и очајне. Ужа веза међу разбацаним јединицама је све то више престајала и сваки нижи официр морао је да буде стратег на своју руку. Борба је ишла на живот и смрт, јер се знало, да и најмања рана у ногу, значи ропство, муке и смрт. Уза све то је узмицање било полагано, уредно и с бојем, који се непрекидно водио и у којима је руска кавалерија и особито козаци нашим храбро и пожртвовано помагали коликогод је могла.
Кад је дивизија дошла до дунавских мостова на сјеверу Добруџе остајало је на окупу око 1800 војника од 1. бригаде пук. Ст. Поповића (по тадашњем саопћењу посланства). Дефетистички кругови у Петрограду су се јавно веселили мислећи да ће наше људе једном заувијек проћи воља за добровољство. Наши су очајавали. Међутим – Бог је велик. К дивизији стале су све више и више примицати оне чете, које су се биле раштркале широм Добруџе и које су отступале на своју руку и на концу се испоставило, да су губитци додуше веома велики, али да не стоје ипак у никаквом размјеру са приповиједањем и писањем наших непријатеља и са нашим слутњама.
Срећа је хтјела, да је од огромног броја рањеника, што их је имала дивизија, количина рањених у ноге била незнатна те да су рањени на тај начин ипак како тако могли отступати… Рањених било је свега око 8000 и то огромном већином лако рањених. Број тешко рањених није ми познат, а исто тако и број сакатих”. Мртвих је било 687, а нестала су 1123 војника (74, прилог III, 372-374).“
Хаџићев преглед Губитака од увођења Дивизије у борбу, па све до 16/- 29. октобра, унеколико се разликовао од Мандићевог; погинулих је било 711, рањених 6.243, а несталих 2.265, свега 9.227 војника и официра (74, док. 103, 110-111).
Хаџић је 4/17. новембра „обрачунао” губитке по нешто друкчијој методологији и саопштио их команданту Корпуса: „Дивизија кренула у Добруџу са 15.998 људи без допунског батаљона који је остао у Одеси. Попуне добиле 2.400… Данас у Измаилу дивизија броји 9.047 војника, 373 официра и чиновника… Заједно са несталим и од болести умрлим наши су губитци око 53%… Ради јасности губитака додајем да је 61. руска и 19. румунска дивизија, које су се с нашом напоредо бориле, имале70% губитака. Ми нисмо изгубили ни један топ и комору смо сву извукли… Отумарали војници још се прикупљају… До општег неуспеха добруџанске армије и њеног сталног повлачења дивизија се борила врло добро, но општи неуспех армије убио је веру добровољаца и официра на победу, због чега је ранија нада и морал пао сасвим и дивизија је сада неспособна за операције. Велика бојазан добровољаца шта ће бити са њиховим породицама повећана је бацањем са непријатељских аероплана позива за предају добровољаца иначе ће им породице бити уништене. Због ове бојазни било је и самоубистава” (74, док. 106, 120-121).
