Кад у једвите јаде стигосмо, уверих се и сам да им није било лако. Болесник због кога сам извезен налазио се у одељењу које је некад служило за свињац. Оно је сад излепљено и окречено, али је тек са димензијама свињца под чардаком. Било је то што се с тим народом дешавало право чудо. Болесник им још и није правио толико посла колико рођење детета, или још више самртник. Рођење детета су морали да пријаве у Футогу који је био од њих удаљен око 15 км, а дете да крсте у Пашићеву (Змајеву) или Старим Шовама (Равном Селу), нових 5-6 км. А какве су их тек процедуре чекале кад им је неко умро! Смртни случај је морао опет да се пријави у Футогу – то им је била општина – међутим, претходно је требало имати лекарско уверење о прегледу мртваца.
Није се једаред десило да су ми мртваца донели пред кућу ради прегледа и истављања уверења да не би морали да дваред терају кола – да ме изнесу и опет врате. И, најпосле, требало је мртваца негде и сахранити, јер нису имали гробља. (Своје покојнике они су првих година сахрањивали у Кисачу, удаљеном целих седам километара – ИП). Временом се успело да добију експозитуру и гробље у Степановићеву, па су тако бар у том погледу били поштеђени разних перипетија скопчаних с трошковима и великим губљењем времена. И, ваљда баш зато што смо се упознали и заједнички намучили на самом почетку, тј. код њиховог насељавања, ваљда смо се зато лако снашли и код уређења и улепшавања села: код фластерисања улица, оснивања читаонице итд” (169, 19-20).
Овако се није могло дуго. Требало је некако и ову тешку невољу савладати. Добровољци су одлучили да отпочну с изградњом кућа. Најпре су, примера ради: у Вајској, почели да на имању руше старе дотрајале грофове зграде, стаје и шупе и да тим материјалом дижу себи нове домове. Фонд за колонизацију при Министарству за аграрну реформу доделио је за те сврхе укупно 50 милиона динара, од чега је добровољцима насељеним на бившем поседу грофа Котека припало свега 600.000 динара. Од ове своте добровољци су добијали извесну суму као бескаматни зајам. У складу са наредбом министра за аграрну реформу о позајмицама удружењима насељених добровољаца, земљорадника и других аграрних интересената од 12. ок- тобра 1920. године, добровољачка удружења могла су добити бескаматну позајмицу само на основу молбе у којој је требало истаћи социјалне и економске разлоге битне за одлучивање о позајмици, као и колика се позајмица тражи и како ће се она употребити:
а. за набавку семена, жита за храну, одела и других потреба за живот. Ова се позајмица могла одобрити само прве године по насељењу, а касније само за случај неродице или елементарних непогода;
б. за набавку запрежне и приплодне стоке;
в. за набавку пољопривредних алата, справа и машина;
г. за набавку материјала за грађу, за подизање кућа за становање и других господарских зграда.
Средства набављена из позајмица удружење је могло расподелити само својим члановима.
Зајмови су се морали отплаћивати у предвиђеним роковима. Само у случају елементарних непогода, сточних болести или опште неродице, министар за аграрну реформу могао је одложити враћање доспелих рата, најдуже за једну годину; ако би дошло до кризе у продаји пољопривредних производа, отплате су се могле одгодити за пола године. Због неоправданих одлагања с отплатом позајмица, као и због ненаменског трошења добијених позајмица, министар је могао тражити да се цео дуг одмах врати. Посебно занимљива била је одредба по којој је у изузетно родној години министар могао тражити да се убрза враћање отплатних рата, чак и да се цео зајам врати одједном (167, 163-164).
Очигледно је, дакле, да су први добровољачки дани у панонској равници дани били врло тешки, али ови “Американци из Лике”, како су их мештани обично називали иако су “Американци” били у мањини а нису сви ни били Личани, брзо су се снашли. Један део добијене земље издали су мештанима или житељима суседних села под аренду, један део у наполицу, док су мањи део обрађивали са доста оскудним средствима; ови људи су их помагали семеном и саветима у раду.
Истовремено, беземљаши и сиромашни сељаци из околних села почели су енергичније да захтевају даљу раздеобу земље на Котековом поседу баш у доба кад су херцеговачки, лички и сремски добровољци отпочели с насељавањем овог поседа. Наиме, то насељавање изазвало је страх међу беземљашима и сиромашним сељаштвом из суседства да ће бити искључено из деобе земље ако се правовремено не појави са својим захтевима. Само на тај начин може се објаснити журба са којом је Аграрни одбор у Новим Шовама саставио списак од 270 беземљаша и сиромашних сељака-рефлектаната на учешће у деоби Котековог поседа. Одбор се, наиме, ослањао на Уредбу којом се земља великог поседа могла давати у закуп првенствено земљорадницима најближих села из околине, а од других села само оних која од великог поседа не леже тако далеко да би због удаљености било онемогућено рационално обрађивање земље, и само ако после подмирења потреба најближих села преостане још нешто земље за расподелу.
Почетком 1921. године учињени су озбиљни покушаји да се ограничи или чак обустави насељавање добровољаца на Котековом поседу. Тим покушајима придружио се и аграрно-технички надзорник у Новом Саду, који је писао Министарству за аграрну реформу и колонизацију: “Колонизација је на поседу учињена на штету околишног пучанства, јер сва села која гравитирају томе поседу добила су мање земље него што би им према наређењима досадањим требало дати. Док се ергела укине, имало би се у првом реду приступити деоби земље околишним селима, а онда тек би се могао остатак дати добровољцима. Мњења сам тога да и ако би се сва земља грофа Котека разделила, не би се потребе околишних села могле покрити, па ми је част предложити да се на поседе грофа Котека не би више слали колонисти”. Истовремено су се са захтевима сличним оним из Старих Шова појавили и интересенти из Кисача и Бачког Петровца, што се може сматрати организованим напором да се онемогући даље насељавање добровољаца на овај посед (167, 68-69).
