Знајући да се „војни порази даду поправити, али капитулација не” (105, 268), Мишићева логика није прихваћена; команданти су од Врховне команде затражили „да она нареди даље што треба”, јер, како је то Војвода Степа „објаснио” Мишићу, „она постоји као законита власт и да је то једини конац који нас везује за Отаџбину”(77, књига XIII, 118). Истовремено, Врховној команди стављено је на знање да је „морално и материјално стање наших трупа очајно. Поред свију мера предузетих да се дезертирање спречи трупе се нагло топе. Бегство је у маси. Бегунци борбом са нашим трупама прокрчују себи пут… Бегунци продају оружје Арнаутима. Бројно стање пукова просечно броји само неколико стотина људи. Хране код трупа има највише још за 4-5 дана” (77, књига XIII 136-137).
У складу са ставом армијских команданата да се ипак настави с повлачењем, онако како је Врховна команда наредила, командант Друге армије Војвода Степа наредио је да се за осигурање правца Дечани-Плав, којим се војска запутила, пошаље Добровољачки одред, „само тај одред мора да буде под командом и на снабдевању” Војводе Мишића, пошто ће штитити правац који води у позадину његове армије. Већ у току 2. и 3. децембра дошло је до оштрих оружаних окршаја с Арнаутима. Нападнут са три стране, Добровољачки одред је „преполовљен и сведен на 500 људи”. Због тога, његов пробој код Дечана био је онемогућен, па је од црногорских трупа затражено да оне преузму заштитну улогу. Верни свом моралном начелу да се „дају ономе ко их више плаћа” (108, 107), Арнаути су тих дана жестоко нападали и на остале српске јединице, ионако бројчано ослабљене.
Командант Вардарске дивизије известио је 6. децембра, пошто је његова дивизија почела да се прикупља у армијску резерву, да је бројно стање њених пет пукова сведено на свега 814 војника и 438 пушака. „И ово мало војника што је преостало после извршених тешких маршева преко Албаније и под борбом са делом месног становништва, које је нама непријатељски расположено, махом је болесно и толико слабо, да, ако се убрзо не поштеди, одмори и не исхрани како треба, остаће се и без тога… Лично сам се уверио, да се војници, уколико их је још остало, неће да бију, па чак и жандари се не бију како треба, а било их је, који су бегали испред мене” (77, књига XIII 195-196).
У току 10. децембра Врховна команда примила је још неколико извештаја, од којих наводимо два. Први је потекао од ђенерала Илије М. Гојковића, команданта Тимочке војске, и он гласи:
„Морално стање трупа ове војске после повлачења у Албанију крајње је незадовољавајуће. Морал је пао на најнижи ниво. Трупе су апсолутно неспособне за ма какву акцију. Не може се рачунати на најмању отпорност трупа. Искушења кроз која су трупе ове војске прошле оставила су дубок траг, и у овоме моменту, осећају се све последице тих искушења.
Код трупа се осећа јака замореност у сваком погледу. Трупе су неспособне да издрже и сам додир са непријатељем а о борби не може бити ни речи. Војници и официри очекују да буду извучени од додира са непријатељем и осјећају неодољиву потребу за одмор… У противном идемо у сусрет крајњем расулу и потпуном растурању наше војске. Никакве мере нису довољне да овоме стању буду лек… Све старешине и војници осјећају да су као остављени и напуштени бродоломници… Бројно стање смањено је до невероватности, а и да је ма колико, оно не игра никакву улогу” (77, књига XIII 252-253).
Други извештај послао је ђенерал Павле Јуришић Штурм, командант Треће армије:
„Морално стање трупа веома ниско што се могло видети из досадањих извештаја. Још по преласку Ситнице настало је бегство и предавање непријатељу: патрола, мртвих стража и читавих одељења. Велика студен и снег… а нарочито сазнање, да се, преко црногорских кршева, који су у рђавој успомени код војника, има да изврши прикупљање наших трупа на Приморју, потенцирали су и онако ниско пали дух и морал трупа. Воље за борбу сада нема ни код војника ни код официра. Општа равнодушност и клонулост у великом степену. Све опомене, савети и наредбе да ће они који се удаљавају из команде бити побивени од Арнаута, да до куће неће доћи, ако дођу да ће тамо ићи у немачко ропство на најтеже радове, – не помажу ништа. Строге мере и казне не помажу, јер се бегунци не могу да ухвате… Стање морално и бројно тако је да се ни на једну јединицу, ни на један пук неможе рачунати ни у борби противу Арнаута, још мање противу непријатељских трупа, па ма оне биле и мале јачине” (77, књига XIII 253).
О бекству током повлачења ка Метохији, крајем новембра (8/21; 13/26; 15/28), сведочио је и краљ Петар: „Сви се жале на бекства. Јучерашњим даном и ноћас имали смо на 1.000 бекстава!!! – Сва војска повлачи се… Дошао IV коњички пук са Бранком Јовановићем; официр вели да немају неколико стотина војника јер сви беже, па и комора са запрегом… Ђенерал Рашић са штабом Комбиноване дивизије вели: од 11.000 војника нема 5.000 све побегло… Бугари су на 8 километара од Призрена. Војници у масама бегају, предале се топчије, а топове своје напустили” (201, 145. и 148).
Практично, ниво физичке и моралне спремности српских војника био је недовољно висок за све оно што се дешавало током аустро-немачко-бугарске офанзиве у Србији, о чему нам сведочи једно позније тумачење:
„Било је и у српској војсци војника, подофицира и официра који су у тренутцима људских слабости напуштали борбу; било их је који су се и предавали и непријатељу у борби када другог излаза није било да се сачува живот; било их је који су самовољно напуштали своје јединице, лутали или одлазили својим кућама па се после тога ипак враћали у своје јединице. Међутим, оно право дезертерство, свесно предавање непријатељу и прелажење на његову страну, у српској војсци било је тако изузетна појава да се са правом може тврдити да га није ни било. Тог дезертерства није било ни трагичних новембарских дана 1915. на Косову… Ни апел Врховне команде, ни убеђивање старешина, ни дисциплина, нису могли да задрже оне, који су после слома и пропасти свих нада за спас на Косову – коју су пропаст српски војници назвали »другим Косовом« видећи у њој аналогију Косова 1389 – одлучили да напусте војску. Физички измучени до крајњих граница, живећи у покрету и борбама 50 дана под најстрашнијим приликама разбеснеле природе, подлегли су осећањима напуштености и разочарења због изостале помоћи савезника… (а) српска војска сматрала је да одговорност сноси и српска влада… Истовремено, потиштени бригама за остављеним породицама одлучивши се на тај фатални корак, у нади да ће успети да се пробију кроз обруч непријатеља и да се врате својим домовима, они су полазили у сусрет трагичној судбини коју су сами изабрали. По правилу ноћу, они су изостајали за својим јединицама, а затим најчешће у групама састављеним од рођака, суседа и пријатеља из истога места или краја, кретали својим кућама. Можда је било и оних којима је то пошло за руком; остале је хватао непријатељ, убијао као бандите или слао у заробљеништво. Али и тада међу овима било је најмање оних који су се просто и једноставно предавали непријатељу” (105 , 237-238).
