“Држава је стала на становиште да треба спојити мали интерес појединаца са великим државним интересом ради њеног опстанка. Јер опстанак држави обезбеђује број њених материјално и морално сређених породица. Нема сумње, да су надлежни зато и почели делити земљу свима без разлике па чак и онима, који су се у рату борили, вољно или по сили околности, против Србије и српске заветне мисли. Мени и мојим друговима, нека госп. Кризман извини, мало чудно изгледа да именовани елементи лакше добијају земљу од добровољаца који су жртву принели… По наредби Министарства ови елементи без сваке тешкоће добијају земљу и треба да докажу једино то, да су они прошле године добили земљу, а по наредби истог Министарства добровољци треба да добију земљу тек онда, ако добију уверење од Министарства за Социјалну Реформу, ма да они имају објаве својих пукова и дивизија. Добровољци ову омашку тумаче као награђивање непатриотских и за отаџбину индиферентних елемената и као потискивање најсрбастијег живља” (168, 24. октобра 1920).
О “заплетеном раду” Министарства аграрне реформе и њеног челног човека, у Застави се може прочитати и следеће:
“Свима нам је добро познато да много и много наших добровољаца баш земљоделаца, нису још ни добили земљу, па онда и они, који су је добили, нису сигурни, да ће им та земља остати, иако је одобрено да за ову економску годину остане, али с том мотивацијом умнога г. министра, да се не сме издати у аренду, већ мора сваки или сам радити, или дати на половину или трећину… А о условима за обрађивање земље нико и не води рачуна, јер г. министар учинио је довољно, кад је наредио, да се не сме издавати у аренду, а онај сиромашак може сам вући плуг или упрегнути у њ’ жену и децу па узорати, а семе може ваљда негде украсти па посејати, јер данас нико на отплату, а богме ни на зеленашку позајмицу не да зрно.
И наједаред долази после несвршеног првог и најглавнијег посла, а то је осигурање сваком поједином добровољцу ону парцелу, коју је добио и гарантовање, да му неће сутра или прекосутра доћи какав богати гаван или спахија са поткупљеним аграрним повереником, и позивајући се на последњу или какву ванредну наредбу самога г. министра одузети парцелу…
И тек кад би г. министар за аграрну реформу доносио одлуке у интересу добровољаца, доказао би, да је достојан свога положаја, на коме је… Но може ли се то од самога г. Кризмана очекивати? Не, јер овај човек, који прве веснике српске освете, јунаке Прве Српске Добровољачке Дивизије назива бандом, није достојан положаја, на коме је, нити је способан за велико дело, које му је поверено” (168, 9. децембра 1920).
Ако и није био “способан за велико дело”, Министар се није особито трудио ни да заштити и до краја спроведе оно што је у његовом Министарству одлучивано:
“На основу решења Министарства за Аграрну Реформу (Бр. 3843/1921) додељено је добровољачкој удовици Љубици Бабић 5 хектара земље у жабаљском хатару на поседу Видора Пинтера, који је ту земљу издао Мађару Јовану Олошу под закуп иако је знао да је под ударом аграрне реформе т.ј. да је дата Љубици Бабић. Јован Олош земљу је узео под закуп и засејао, иако је и он знао, да је земља додељена добровољцима т.ј. Љубици Бабић. Када су га опомињали на то, он је изјавио: да ће он убити онога добровољца, који дође да обрађује ту земљу! Исти је тако поступио са уд. Љубицом Бабић! Када је дошла да обрађује земљу, он ју је отерао. Она незнајући шта да ради, отиде поново мин(истру) за агр(арну) реформу у Београд, који јој поново изда налог да земљу може обрађивати. Но и поред овога Јован Олош није јој хтео дати земљу. Љубица у невољи оде среском начелнику у Жабаљ да се пожали и да ју заштити. Срески начелник јој изјави да јој он не може ништа помоћи. Она онда оде комесару полиције и њему се пожали, но он место да је заштити, он је истуче и затвори. Питамо Министарство Унутрашњих Дела, да ли је њему познато, да његови подручни органи тако штите правду, да узимају у заштиту Мађаре против Срба добровољаца и једне слабе жене, који су законитим путем дошли до земље” (168, 3. јула 1921).
Нити је то био усамљен случај, нити су добровољачки проблеми долазили само из Министарства за аграрну реформу и Министарства унутрашњих дела; по схватању добровољачке организације, правна, социјална и општа несигурност српских добровољаца “продукована” је и у Министарству за социјалну политику. Са тим у вези, трудећи се да заштити права својих чланова, Савез добровољаца из Новог Сада упутио 13. јула 1921. године једну представку Министарском савету, жалећи се на рад Министарства за социјалну политику. Као што се могло и очекивати, у извештају поднесеном Министарском савету под бројем 44.624, ово Министарство је свој рад високо оценило, а Министарском савету само је преостало да тај извештај, такав какав је и њему дат, проследи у Нови Сад.
Цео извештај заснива се на првим двама члановима Уредбе о добровољцима и на једном тумачењу Интерминистеријалног комитета о примени тих чланова.
Први члан Уредбе гласио је: “Као добровољац у смислу ове уредбе сматра се сваки држављанин Краљевине С. Х. С., који је као редов или подофицир добровољно ступио у Српску Војску и то закључно до 18. новембра 1918. год., и у њој остао до демобилизације или из ње био отпуштен редовним путем као неспособан”.
Други члан гласио је: “Сваки онај добровољац, који мисли да има права користити се овом уредбом дужан је обратити се Министарству за Социјалну Политику, које ће преко Министарства Војног утврдити његово својство добровољца у смислу чл. 1”.
Из извештаја проистиче да су они који су мислили да се Уредба на њих односи, подносили молбе Министарству за социјалну политику, а оно је са молбама поступала двојако:
а. ако је неко био уведен у списак који се налазио у Министарству за социјалну политику, а који је добијен из Министарства војске и морнарице, уверење му је одмах издавано;
б. ако Добровољачки одсек Министарства за социјалну политику није могао (ко зна због чега) наћи потребне податке, молбе су прослеђиване Министарству војске и морнарице. У зависности од тога да ли су тамо пронађени одговарајући подаци, то је Министарство доносило одлуке ко се сматра добровољцем а ко не. Све такве одлуке, без обзира на то да ли су оне биле позитивне или негативне, достављане су Министарству за социјалну политику; на основу позитивних одлука издавана су добровољачка уверења, а у супротном случају, одлука Министарства војног достављана је молиоцу само знања ради, без икаквог објашњења.
