Пошто је, по прилици, било доста недоумица око примене првог члана Уредбе о добровољцима, Интерминистеријални комитет морао је 30. јуна 1920. године, под бројем 1720, дати своје тумачење спорног члана. По томе тумачењу, добровољцима су сматрана следећа лица:
“1. Сви они поданици пређашње Краљевине Србије, који су пре свих ратова (ослободилачких 1912-1918 – ИП) узимали добровољно учешће у комитској акцији у Македонији или су добровољно учествовали у досадашњим ратовима пређашње Србије и ако то нису били војни обавезници.
2. Добруџски добровољци, они који су били дошли на Солунском Фронту и борили се, и они добровољци, који су остали у Русији по одласку њихових другова на Солунском Фронту из разлога који се могу сматрати ако довољно буду оправдани, јер морају поднети доказе да такви разлози заиста постоје а ти разлози могу бити само следећи:
а. да су пре окончања слања Добруџских добровољаца на Солунском Фронту редовним путем били оглашени за неспособне за војну службу, било услед инвалидности или општег стања здравља и као такви ослобођени од даље службе у војсци.
б. да су се сво време слања добровољаца из Русије за Солунски Фронт налазили на лечењу у каквој болници.
в. да су се за време слања добровољаца из Русије за Солунски Фронт налазили званичним послом, а на основу наређења српских војних власти, у месту одакле се услед прилика условљених револуцијом нису могли придружити својим друговима који су полазили за Солун.
3. Добровољци са Мурманског Фронта у колико су сачињавали саставни део српског Добровољачког Одреда.
4. Сва она лица која су се у Америци уписала у добровољачке спискове и били се ставили тадањим војним властима добровољно на расположење, а што их ове нису стигле да доведу до самог фронта то не може бити њихова кривица.
5. Сва ова лица која су се за добровољце пријавила тек у току развоја последње офанзиве, а после пробоја солунског фронта пошто су се предходно предали српској војсци као заробљеници а која су се јавила до доласка наше војске до Саве и Дунава и ако су као такви узели активног учешћа у њеним операцијама.
6. Сви они добровољци из Америке који су при пролазу кроз Енглеску и Француску остали на разним радовима само у том случају ако докажу да су у Енглеској и Француској остали по налогу српских или савезничких војних власти.
7. Сви они добровољци који су са Солунског Фронта упућени у Француску на лечење а нису се више вратили на фронт ако документима докажу, да су редовним путем били оглашени за неспособне за војну службу или да су за сво време бављења у Француској т. ј. до завршетка војних операција на балканском фронту били у болници на лечење.
8. Она лица која су предходно била добровољци па су накнадно као такви ступили у жандармерију.
9. Да су и сви ови добровољци – војници који су били придодати на болничку службу сем она лица која су у својству рађања обављали дужност добровољних болничара.
10. Да се и она лица, која би се налазила у списковима јединица, којима тврде да су служили а спискови дотичних јединица нису у потпуности сачувани утврдиће помоћу исказа 2 сведока очевидца, од којих се може тражити заклетва да кажу било они или њихове породице да су заиста били добровољци и као такви до краја истрајали.
11. И они добровољци који су погрешно вођени по списковима као обавезници када се то преко Министарства Војног и Морнарице провери”.
Врло је уочљиво да се нигде не помињу добровољци погинули или умрли за време рата!
Иако би се могло очекивати да је ово тумачење довољно јасно и “упутствено”, један добровољац из Новог Сада није тако мислио:
“Сваке јесени наши меродавни изађу са неким новим наређењем у погледу аграрне реформе, коју су још у почетку аустријске чанколизе… замрсили да се не зна ни ко пије ни ко плаћа. И наравно, како то питање искрсне, они дај одмах удри по добровољцима, да их лише онога што су они крвљу својом заслужили. Па тако и ова јесен не прође на миру, и ако се цело време и свакој депутацији добровољачкој обећавало од стране г.г. министара, да добровољци немају ништа са аграрном реформом и да ће се добровољцима дати оно што им је обећавано.
А како они извршују то обећање?
Сада ударише у одузимање земље свима неземљорадницима, ко бајаги земљу треба дати ономе ко је ради… Наши аграрни уреди иду и даље, они одузимају земљу и добровољцима чији отац има нешто своје земље, па чак и нејачи погинулих земљоделаца добровољаца, јер деца су нејака, те не могу сама да раде.
На тај начин они иду затим да добровољце, који су страдали и патили… утуку у главу. Они не питају, да ли је онај радник, занатлија, чиновник и интелектуалац, који је сво време трунуо по рововима, способан за рад као некад да може зарађивати и издржавати себе и породицу своју, већ му одузимају једини ослонац за живот, а који му је са највишег места обећан” (168, 3. октобра 1921).
Исти тај добровољац лепо је запазио и следеће:
“Неоправданост, да земљу добије само добровољац земљорадник јесте у томе, што добровољачко питање није аграрно питање, па се не може (тако) ни решавати; јер је земља обећана свима добровољцима и што може сутра да буде тај случај, да ишколовани син добровољца земљорадника, који је добио добровољачку земљу, наследи од оца ту земљу мада он није земљоделац. А узми обратни случај. Добровољац неземљорадник, неће добити од државе ништа, ако остане ова садања уредба, и неће моћи децу школовати него ће остати на сокаку као сиротиња; они неће од оца моћи ништа наследити. И тако би цело покољење тога добровољца било кажњено, што није био неземљорадник онда, кад се добровољцима земља делила” (168, 27. октобра 1921).
Ово се питање сматрало и моралним, јер, кад је речено да земљу мора свако добити ко је хоће обрађивати, “то је у своје време њима званично и са највишег места, обећано, чији се углед и чија се реч несме рушити, јер би то вређало и углед нашега народа на чијем челу они стоје, а то се напослетку не би слагало ни са српским васпитањем наших добровољаца, који знају шта је част и за њу ће живот дати”.
