После многих приговора на став да се земља више не додељује неземљорадницима, министар аграрне реформе Крсто Милетић одлучио је да им се земља остави на коришћење још годину дана, “али само онима који имају од власти потврђену објаву и сведочанство да су били добровољци” (168, 4. новембра 1921).
Верно својој уобичајеној пракси да стално нешто мења, Министарство аграрне реформе убрзо је своју мрзовољу проширило и на добровољце који земљу не обрађују сами. Јавности је тада стављено на знање да се у Министарству спрема наредба о одузимању земље свима који је сами не обрађују. Министар каже да је “учињено много злоупотреба са земљом коју су добровољци добили, те је немогуће такве прилике и на даље трпети” (168, 17. октобра 1922). Није искључено да је тада “нестао” и део документације о српским добровољцима, те да су многи добровољци на тај начин избрисани.
Ставови у министарствима прилично су се брзо мењали, барем кад се радило о добровољцима, те је наговештено да “добровољци сви, без разлике професије, дакле и школовани људи са дипломама и трговци и занатлије и ратари добиће добровољачку парцелу на основу својих уверења да су добровољци”. Молбе се шаљу жупанијским аграрним уредима, а “земљу добиће свако у своме крају” (168, 18. априла 1924).
На самом крају јула 1924. године формиран је блок Љуба Давидовић (демократа) – Стјепан Радић (хрватски блокаш), а та је влада, одмах, сматрајући то најпречом мером, кренула с ревизијом добровољачких уверења. Новински извештач могао је само забележити да је то “сасвим природно. Антисрпски осветни дух покојне Аустрије најпре кеси своје зубе на оне, који су тој Аустрији ископали гроб. Данашњој влади је зато прва брига, да, лупи по глави издајице – српске добровољце”. Наводно, “радикалима је врло добро дошао изговор, да се добровољцима мора дати земља… па да би што више земље дали Србима на рачун Несрба – радикали су фалсификовали (!) добровољачка уверења и дали их и кусу и репату и таквима који никада нису били добровољци!! У ствари, мисле блокаши, ради се само о томе, да се Срби обогате, а сви Несрби у земљи осиромаше! … Отуда и она повика на корупцију, на куповање добровољачких уверења, чији број се попео према блокашкој штампи – на 200.000” (168, 1. августа 1924).
200.000! Врло интересантна цифра, јер кад су Хрвати у Осеку писали 1923. године да је на Солунском фронту било свега 17.000 добровољаца, а да је Министарство за социјалну политику већ издало 200.000 уверења, Застава је кратко прокоментарисала да је “број добровољачких уверења много мањи, а број свију добровољаца много је већи” но што се у министарствима принаје (168, 21. новембра 1923).
Разумљиво је што се помиње баш 200.000 српских добровољаца, пошто их је у Светском рату заиста било приближно толико! Добро се то знало на обема странама, и на српској и на проаустријској (хрватској), али је и једнима и другима био циљ да се та цифра што пре заборави и сведе на што је могуће мању меру.
Најлакши пут до смањења добровољачких цифара водио је кроз разне поделе, ревизије и “наређења о измени наређења”. Трагови о добровољачком незадовољству таквим поступцима сачувани су и у Застави, а ми овде подсећамо само на два.
Први протест потиче из пера једног од редовних Заставиних сарадника и, у највећем делу, гласи:
“Од како се нама добровољцима на једвите јаде доделила земља, која нам је још пре ослобођења са највишег места обећана, пред завршетак сваке економске године удара се по нама са неким све новим наређењима, у којима се не само тешко снаћи, него која су и у нескладу са обећањима, датим нам на Крфу.
Добровољцима је земља обећана са највишег места. У том обећању није чињена никаква разлика између ратара, трговца и интелектуалца, јер на фронту сви су били једнаки; сви су били војници-борци за остварење свете идеје ослобођења и уједињења. То је врло добро познато свима и надлежнима и ненадлежнима. Па на што онда оволика завитлавања сваке године?! Чему то води?! Ко има користи од свега тога?!
Најпре смо се натезали са уверењима, која су била однекуд предана у надлежност министарства социјалне политике, а и сада нас – иако је наш случај јасан као дан – непрестано потрзава сад ово, сад оно ново наређење министарства аграра. Зашто се то ради са добровољцима, чији је положај јасан и одређен?
Држава је већ по оном обећању са највишег места, датог добровољцима, као признање за њихово пожртвовано држање у минулим борбама вођеним за стварање њено. Из овог данашњег неодређеног стања извире и за добровољце и за државу велика штета. Добровољци су данас спречени, да земљу уредно обрађују и стога трпе и они, а осећа и сама држава, јер земља даје мање производа, но што би давала, када би добровољци једном били мирни и могли мислити на интензивније обрађивање своје земље. Сваки би могао посао на време да обави, а те трзавице и нова наређења обично долазе у време, када треба угарити и предспремати земљу за зимње усеве.
Ревизију добровољаца може извршити само Министарство Војске и Морнарице и то треба спровести код издатих уверења, а коме оно једном потврди уверењем, да је заиста добровољац, томе је онда држава дужна и земљу да изда, и у то, онда не сме више да буде ни с које стране сумње. Ако се у овој држави поштено и искрено мисли о напретку њеном, онда овако треба и мора да буде, јер стварати огорчење и незадовољ- ство међу овим елементом, који је и својом крвљу залио темеље њене, може бити од врло рђавих последица” (168, 22. августа 1925).
Други протест односи се на поступке Министарства пољопривреде при ревизији добровољачких права; деловање аграрних комисија довело је до потреса и револта у добровољачким редовима, а на неким местима дошло је до крвавих сукоба. О томе је подробније писано у представци Главног одбора добровољачке организације у Београду тадашњем председнику владе Николи Пашићу:
“Одузимље се непоштедно земља свим добровољцима, који нису у најужем смислу речи сељаци, а и свим оним сељацима, који су земљу добили за насељење, а досад још нису населили. На хиљаде решења о одузимању добровољачких компетенција већ је пало, а хиљаде других добровољаца чека иста судбина, пошто се већи део добровољаца до сад није још могао населити. Нико не испитује за праве разлоге, због којих се људи нису могли населити на своја имања, и ако је свакоме познато, да су врло оскудни државни кредити за колонизацију криви, што се колонизација наша не извађа онаквим темпом и у онакој мери, колика је стварна национална и социјална потреба. Позната је истина, да су све друге државе, које су водиле политику колонизације, својим колонистима поред голе земље давале и сва друга средства за подизање и организовање колонија у обилној мери (подизале куће, набављале алат, стоку, ослобађале их за дуги низ година од државних и општинских дажбина и т. д. и т. д.). Наша држава, међутим, није за своје колонизиране добровољце у 99% случајева дала ништа друго него голу земљу, и то и земљу у виду привреднога закупа.
