Кад се узме у обзир, да су наши колонисти све деца наших пасивних, дакле најсиромашнијих крајева, из којих добровољац, најчешће члан многобројне задруге, због великога сиромаштва није у стању да понесе у своју колонију ни вредност једнога доброг вола, онда је прави злочин, што аграрне власти приликом данашње ревизије одузимају немилосрдно земљу ненасељенима добровољцима, бацајући због ненасељавања чисто бирократски кривицу искључиво на њих” (168, број 251. од 1. новембра 1925).
Овај захтев за Пашићеву интервенцију био је пропраћен редакцијском напоменом да “наши пријатељи достављају нама још и права чудеса о разорном раду нечијих агената, који шире у народу, у вези са одузимањем земље, вести, како се земља одузима за то, јер Павле Радић (тадашњи министар аграрне реформе у Пашићевој влади – ИП) хоће да на место Срба насели – американске Хрвате” (54, број 251 од 1. новембра 1925).
Слаба утеха за ненасељене добровољце било је наређење Министра аграрне реформе под бројем 26.679 од 25. августа 1926. године, издато, највероватније, на малочас поменуту интервенцију Николи Пашићу. Министру је читавих десет месеци било потребно да изда своје наређење, али је зато добровољцима оставио целих тридесет дана да по њему поступе:
“Многим добровољцима-колонистима, којима је приликом вршених ревизија одузета земља због ненасељења, повраћено је решење дирекција или министарства с разлога, што су се на исту накнадно населили са породицама и о томе поднели за доказ уверења, издата од стране надлежних опћинских власти из места насељења. Министарство је сазнало, да има више случајева, где су се добровољци-колонисти, пошто име је повраћена одузета земља, услед накнадног насељења, поново вратили својим кућама – одселили се са земље. Да би се спречили овакви случајеви, којима се изигравају законски прописи од појединца, и земља доделила само онима, који се заиста желе населити, наређујем:
Да се парцеле свих добровољаца и колониста, којима су исте повраћене решењима дирекција или министарства услед накнадног насељења или под условом, да се у року од 1. јула или до краја септембра текуће године населе са породицама, ако се на дан октобра текуће године не буду дефинитивно са породицама населили, сматрају се као дефинитивно напуштене и са истима ће уреди моћи слободно располагати и додељивати их другим сиромашним и исправним добровољцима са солунског фронта, без права на икакве накнаде за евентуалну обраду и семе, у колико парцеле буду обрађене и засејане од стране ранијих насељеника или њихових наполичара.
Констатовање факта насељења имају извршити чиновници надлежних уреда у присуству представника аграрних заједница и општинског поглаварства на дан 1. октобра о.г., о чему се имају саставити записници на лицу места. Насељена лица утврђују се на основу овог записника као аграрни субјект по прописима наредбе број 21.725/25, а са земљама ненасељених поступа се по претходном ставу ове наредбе” (168, број 200 од 4. септембра 1926).
О овоме наређењу извештени су сви аграрни уреди, а од њих је затражено да наредба буде стриктно извршавана.
Криминално деловање аграрних повереника. Једнако нерасположен према сиротињи и добровољцима био је и већ помињани челник Жупанијског аграрног уреда у Новом Саду, др Мојсије Стојков, демократа, који је, понајмање због уштеде канцеларијске хартије, “бележио подељену земљу на ситне папириће, па се веома често догађало, да су једну исту земљу двојица добијала и да је једно исто лице по две парцеле добијало. А догађало се и то, да су земљу добијале и неке младе бабице у место сиротих људи усљед омашке његова плајваза… А догодила се и та глупост, да траже од људи закупнину, којима нису дали земљу, као у Стапару”.
На неприкладан начин бавио се аграрном реформом још један демократа, Славко Шећеров, повереник за аграрну реформу у Бачкој и Банату, који је делио земљу “без сваке предспреме и из партијског обзира, Мађарима и Швабама у толикој мери, да Срби, па чак и српски добровољци нису могли добити земљу. Дакле земљу нису добили они који су за Српство крв проливали, а добили су пак они, који су се борили против Српства”. Извесног Радишу Јовановића, такође укљученог у поделу земље првих послератних година, у свему томе “руководио је једино спекулативни обзир. Овај фамозни социјалиста није узимао ни од спахија ни од Јевреја велике поседе, а узимао је од Срба, знојем труда стечене мале поседе, који не потпадају под Аграрну Реформу. Ево случаја Данчике Дунђерског из Србобрана (који је, протестујући што му је одузет део имања, спалио зоб пожњевену са 43 катастарска јутра – ИП), а ено и доказа код новосадског окружног суда да то није било само онако из платонске љубави према богаташима. У судским списима још и сад ржу четири поклоњена ждрепца, а чује се и врисак обесне свадбе Радише Јовановића код једног богаташа у Србобрану”.
Заиста, ждрепци и свадба не срећу се у архивској грађи, али се зато могу пратити репови који су се вукли за Мојсијем Стојковим, за кога се јавност питала како је “могао толико да се сроза” и да огрезне у корупцији. Примера ради, по наређењу министра унутрашњих дела Светозара Прибићевића, он је при евакуацији Бајског трокута по тамошњим општинама прикупљао затечени новац, да би касније без признанице дао 500.000 круна власнику каменолома на Парагову. “Да би свога пријатеља извукли из блата, пријатељи Мојсија Стојкова почели су да доказују да је умоболан… Док је несметано крао и варао, био је недостижни господин, који се смео разметати како хоће. Сад кад је изашло на видело да један од највећих чиновника у жупанији краде и вара и стиче тиме милионе, а у томе славном послу има сукривце и велемоћне помагаче, сад наједанпут треба да се докаже да је др Стојков луд” (168, 10. септембра 1922).
Како је др Стојков стицао имање види се из податка да је његова поджупанска плата износила 7.000 круна месечно, а само његов новостечени посед у Моравици вредео је августа 1922. године циглих 60 милиона круна. Београдско Време писало је тада да ће по др Стојкову “историчари означавати сву корупцију која нас дави”.
Због свега тога, др Стојков доспео је пред суд. Суђење му није дуго трајало, јер је 27. новембра 1922. године објављена пресуда сомборског суда да је “др Мојсије Стојков, бивши поджупан, проглашен кривим, због злочина званичне проневере, неверног руковања новцем и за једну обичну проневеру”; ослобођен је оптужбе да је давао мито, а осуђен је на пет година тамнице и пет година губитка грађанске части.
