Крајем лета 1923. године др Стојков више није у затвору, пошто је уз кауцију од 500.000 динара пуштен да се брани са слободе. Његова жалба на пресуду нашла се, тако, пред Апелационим судом у Новом Саду, а 4-6. октобра исте године била је одржана расправа. Требало је да прође више од пола године да би председник Апелационог суда прочитао пресуду којом се др Мојсију Стојкову казна затвора смањује на годину и по, а губитак грађанске части на три године; Застава је ову вест објавила тек 19. априла 1924. године. Незадовољне пресудом, обе стране, и др Стојков и државни тужилац, најавиле су жалбу. Не знамо како је прошао жалбени поступак, тек, из Заставе од 18. децембра 1928. године сазнајемо да је Апелациони суд у Новом Саду расправљао о молби др Моце Стојкова да му се обнови процес. У тексту се подсећа да је он био осуђен на пет година затвора због низа неправилности док је био поджупан Бачке жупаније, да је један део казне издржао у митровачкој казнионици и да је уз кауцију пуштен на условну слободу.
Иако је било прошло више од пет година од дана кад је др Стојков условно ослобођен, Апелациони суд одбио је његову молбу за поновно суђење, “те је наредио да Стојков има до краја да издржи своју казну”. Колико још, није речено.
И Сремци траже добровољачку земљу. Прве послератне године, делу српских добровољаца из сремских подунавских села дато је на обраду нешто земље у оквирима сеоских хатара, а део њих, због тога што тамошњи земљишни фондови нису били довољни, пребачен је на леву обалу Дунава. Из једног писма групе добровољаца из Черевића, видимо да је већина добровољаца из њиховог села добила земљу у футошком хатару, на потесу Крнђела:
“Иако је то земљиште… од скеле удаљено 3-4 км., ипак смо га примили, пошто није било за нас у Черевићу, а ни у Футогу земљишта ближе. Какве смо тешкоће морали савлађивати у недостатку потребних стаја, док земљу нисмо обрадили, и коликим смо трошковима били извргнути на скели услед честог прелажења преко Дунава, док нисмо летину у место превукли, то може да појми сваки ратар, а нарочито онај, који је у туђем атару земљу радио, па да и не истичемо Дунав као природну и највећу препреку, нарочито у случају ветра, када је прелаз преко њега онемогућен за два-три дана па и више. Ми добровољци све тешкоће мирно смо савлађивали, уверени, да тако мора да буде, јер подеснија земљишта за нас нема.
Но шта се десило? Још ми летину нисмо ни сабрали, кад опазисмо, да се на нашем земљишту обављају нека мерења. Кад смо се распитивали, у какву сврху се воде та мерења, одговорено нам је, да ће на нашем земљишту добити земље футошка сиротиња, а ми добровољци да ћемо добити земљиште под Кером (данас Змајевом – ИП), свега 28 км. удаљено, или код Три Храста, свега 10 км. удаљено од скеле” (168, 6. новембра 1920).
Разумљиво је било што су добровољци из Черевића протестовали против тога, иако њима ни на памет није падало да се буне “што ће и сиротиња да добије земље”; не само због превелике удаљености, већ су они били незадовољни и чињеницом да њихова добровољачка организација није била извештена ни о премеравању ни о премештању. Добровољци су се потрудили да се са “футошком сиротињом”, или барем са њиховим представницима, договоре да, “с обзиром на споменуте тешкоће и удаљеност, на што су у своје време упозорени и умољени надлежни, да останемо и надаље на своме месту, а футошка сиротиња да добије она места која су одређена, по чувењу, за нас добровољце? Сама футошка сиротиња се споразумела у том смислу са нама”, јер она, будући да дотле ништа и није добила, могла је бии задовољена и “земљиштем под Кером”, односно у будућем степановићевачком хатару.
У потрази за својим правом и срећући се са челницима старофутошке општине, черевићки добровољци закључили су да “има некога, коме… сметају” и да намеравано премештање на превелику даљину има за циљ да их наведе на одустајање од захтева за добровољачком земљом. Општински подбележник у Старом Футогу, Србин, није ни био вољан да разговара са “безобразницима”, утолико пре што су они, Срби из Черевића, дошли да траже посед “у туђој земљи”.
Њихово обраћање “надлежном месту” имало је одређеног ефекта, утолико што су они, с јесени 1920. године, укључени у добровољачке захтеве из других сремских села са северног обода Фрушке горе да добију земљу на Котековом поседу:
“Њихов захтев уважио је Жупанијски аграрни уред, те им је посебним решењем доделио земљу на Марија мајуру. Али заступник главног повереника (Драгомир Ћеремов, аграрни повереник у Новом Саду – ИП) није одобрио решење Жупанијског аграрног уреда, јер је сматрао да Котеку треба оставити на слободно располагање 800 кј на Марија мајуру, »за одржавање узорног млекарства које тамо постоји«, иако су сремски добровољци поменутим решењем били добили само 442 кј на Марија мајуру. Изгледало је да ће… сремски добровољци остати без земље… али до тога није дошло захваљујући интервенцији Радослава Марковића, повереника за аграрну реформу за срез иришки. Наиме, Р. Марковић је Министарству за аграрну реформу упутио једну представку у којој је тврдио да је заступник главног повереника због неоснованих разлога спречио добровољце из Черевића, Лединаца, Раковца, Буковца, Каменице и Сремских Карловаца да добију земљу на Котековом поседу. Министарство за аграрну реформу је повело истрагу о целом овом случају и после обављене истраге обавестило Жупанијски аграрни уред да је утврђено да је заступник главног повереника бранио интересе поседника Котека, те да је неистинита његова тврдња да Котекова млекара снабдева млеком државну болницу и друге хуманитарне установе у Новом Саду и да је зато потребно сремским добровољцима доделити земљу на Марија мајуру. Жупанијски аграрни уред је прихватио мишљење Министарства, иако је у међувремену, макар колико то изгледало чудно, стао на становиште да би, ипак требало сачувати Котекову млекару, па је сугестије Министарства за аграрну реформу спровео у дело и сремским добровољцима доделио 551 кј земље. Котек је поднео жалбу против »незаконитог« одузимања земље, коју је Жупанијски аграрни уред у свом допису Аграрној дирекцији за Војводину 22. новембра 1920. прокоментарисао на овакав начин:
»Овај је уред ради поодмаклог времена сетве као и ради притиска добровољаца и јавног мњења своју одлуку на терену провео, те добровољце увео у посед ради чега се умољава да се одлука овог уреда потврди, а жалба одбије«.
Разуме се да је Аграрна дирекција могла само да потврди Уредову одлуку, што је и учинила два дана касније (167, 186-187).
