Технички проблеми у вези с транспортом добровољаца из Сједињених Држава и даље су били нерешени, будући да се енглеска влада још увек није изјашњавала о свом учешћу у целом подухвату. Што се тиче добровољаца из Јужне Америке, француско Министарство иностраних послова предлагало је да се они не групишу пре путовања у Европу, него да их „југословенски” изасланици директно упућују у Бордо или у Марсеј, одакле би сви они били пребачени у Бизерту, у прихватни логор српске војске. Да би се ипак изнашло неко ваљано и дугорочно решење, прихватљиво за све, представници енглеске, француске и српске војске састали су се 25. новембра 1916. године у француској Врховној команди и тамо постигли начелни договор „о мерама као најбољим да би се обезбедило регрутовање добровољаца за српску војску”:
1. добровољци из Сједињених Држава упућиваће се „појединце и сасвим приватно од српских агената” у једно од трију сабиралишта, у Канади (Виндзор, Нијагара Фолз и Монтреал). О њиховом дочеку бринули би српски официри, а задатак би им био да утврде истоветност сваког пријављеног лица и, ако испуњавају услове, од истих изузму молбу за упис у добровољце. Трошкове у вези с купљењем добровољаца и превозом до сабиралишта подмириваће француска влада путем аванса генералном конзулу Србије у Њујорку. Британске власти преузимају на себе све трошкове око боравка у депоима и транспортне трошкове до искрцавања у француској луци;
2. добровољци из Канаде финансираће се на исти начин као и добровољци из Сједињењих Држава, с тим што ће им „британска влада дати све олакшице, да би дошли до српске војске”;
3. добровољци из Аустралије и Новог Зеланда путоваће до Француске на терет енглеске владе. Своју изјаву о добровољном приступању српској војсци они ће потписати у Тулону или у Бизерти;
4. добровољце из Јужне Америке упућиваће у Француску српски изасланици, на терет кредита датог генералном конзулу Србије у Буенос Аиресу. Своје молбе за приступање српској војсци они ће потписивати или у луци у којој су се искрцали или у Бизерти;
5. све трошкове настале од искрцавања у француским лукама преузима на себе француска влада;
6. на инсистирање француских представника, унесена је и једна одредба по којој би требало предвидети кредит српској влади „да би се решило питање о помоћи породицама добровољаца”;
7. сви добровољци биће прикупљени у туниској луци Бизерти, где је у међувремену основана база српске војске за „југословенске” добровољце, друге допунске јединице и болнице;
8. генерални гувернер Канаде обавестиће енглеску владу о оснивању предвиђених сабиралишта (12, док. 81, 105-107).
Не зна се због чега се са тим отезало, тек, српска влада дала је пристанак на ову конвенцију читав месец дана касније, 23. децембра. Прикупљање југословенских добровољаца из обеју Америка и енглеских доминиона добило је тако међусавезнички карактер, а конвенцијом је осигурана пуна материјална основа за купљење добровољаца и њихово транспортовање на Солунски фронт (12, док. 123, 202).
Вероватно под утицајем француске и енглеске дипломатије, на самом крају 1916. године амерички став према српским добровољачким активностима битно је измењен. Мада још нису биле у рату, Сједињене Државе одобриле су прикупљање добровољаца за српску војску на њеној територији; сви добровољци најпре су упућивани у транзитни логор у Сент Лују, у Канади, а одатле савезничким бродовима пребацивани су у прихватни логор у Бизерти (5, књига 8, 787).
Погодности за будуће насељавање добровољаца. Југословенски одбор пратио је овај договор изблиза, тако да су два дана касније, 27. новембра, ђенерал Рашић и Иво де Ђули могли сачинити један мали план за прикупљање добровољаца. Де Ђули је преузео обавезу да се у Одбору именују лица задужена за контактирање с енглеским властима у Аустралији и на Новом Зеланду.
Истога дана Рашић је о свему известио и Николу Пашића, посебно указујући на клаузулу о помоћи добровољачким породицама у Америци. Идеја предлагачева била је добронамерна, признаје Рашић, јер би се преко те помоћи могао обезбедити већи број добровољаца, али је са српског гледишта „ово питање скопчано са великим новчаним издатцима и јако компликовано”. Због тога, он сугерише Пашићу да се таква обавеза не преузима и да се купе само они добровољци који ту накнаду не траже. Мимо постигнутог договора, Рашић тражи од Николе Пашића да се у вези са читавом добровољачком активношћу успоставе јасни односи између свих заинтересованих фактора, при чему би било нарочито важно да се зна каква је улога Југословенског одбора у свему томе. Рашић мисли да би тај Одбор морао бити „под контролом нашег посланика у Лондону”, јер је очигледно да он својим одвојеним радом штети српским интересима; „Одбор се може интересовати за ову ствар само колико му српска влада буде захтевала”. Тако, на пример, Одбор је упутио један позив исељеницима да ступе у српску војску, изричући чак и претње онима који се оглуше и не придруже се добровољцима. Уколико тај позив стигне у Америку, „онда је цела наша ствар с добровољцима у тој држави пропала”. Друго питање Рашићево тицало се Познановићеве мисије у Јужној Америци. Не доводећи у питање његову „репутацију паметна и поверљива човека”, Рашић је збуњен Познановићевим овлашћењем „да обећава добровољцима земље у Маћедонији. Управо… он није ни послат да купи добровољце за рат, већ да врбује насељенике”. По Рашићевом схватању, трошење кредита на начин како Познановић ради, а не за купљење бораца, „ми ћемо се веома замерити и нашој највећој потреби у овом времену, а и савезницима, који нам дају кредите због ратних задатака” (12, док. 83, 108-109).
Могуће је да то војном изасланику у Паризу тада било непознато, али је на предлог министра привреде од 17. новембра 1916. године српска влада донела уредбу о насељавању у „новим крајевима”, по којој ће се добровољцима у српској војсци додељивати државна земља. Будући да се тада рачунало само с војничким поразом Аустроугарске, а не и с њеним растурањем, Србија се сматрала обавезном да, у границама својих могућности, свим добровољцима из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева, онима који се не би враћали у Америку а не би им било повратка ни у завичај, обезбеди простор за насељавање и најосновније услове за заснивање новога дома.
Пашић је десет дана касније написао писмо свом министру војном Терзићу и известио га „да је Министарски Савет решио да сваки југословенски добровољац из Америке, после рата добије пет хектара плодне земље за насеље, ако добровољац погине његово право на насеље наслеђује његова породица или онај кога он буде одредио, само наследник у сваком случају мора бити Србин, Хрват или Словенац”. С овом одлуком, и још неким ставовима српске владе везаним за његове недоумице, ђенерал Рашић био је упознат тек на Бадњи дан 1917. године, посредовањем Главног комесаријата за избеглице у Француској:
„Влада Краљевине Србије полазећи са гледишта, да никог не може силом натерати на служење у српској војсци решила је и о томе известила своје надлежне факторе да прима радо сваког оног Југословена, који буде сам изјавио, да ће ступити у српску војску, било као борац, било као неборац у позадини.
Они пак, који не желе бити српски војници, а избегли су из Аустро-Угарске из бојазни да не буду аустријски (војници), или из страха да не буду гоњени и хапшени, оставити под српском заштитом онде где сада живе, изузев неисправне, којима ће се наша заштита одузети, а њихова имена доставити надлежним властима дотичних пријатељских земаља.
Краљевска влада не може примити на себе дужност да издржава породице оних, који би се одазвали отачественом позиву и ступили у редове српске војске, јер би створила преседан, не толико хрђав колико неостварљив, с обзиром на наше новчано стање и на наше војнике, који се боре већ неколико година а нико не издржава њихове породице, премда они имају прече право потпоре, него ли сви други, који би се сада јавили, да ступе у нашу војску.
Краљевска влада изузима само оне Југословене, који живе у Америци и отуда дођу у српске добровољачке трупе – редове.
Свакоме таквом доделиће ПЕТ ХЕКТАРА плодне земље у Македонији ради насеља. Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити: Србин, Хрват или Словенац” (12, док. 84, 110).
