Помоћ енглеских и француских стручњака. До споразума енглеских, француских и српских војних стручњака о прикупљању српских добровољаца у исељеништву није дошло напречац и без претходног пристанка политичких фактора заинтересованих држава. Средином 1916. године, кад је већ било јасно да ће рат потрајати, француска војна команда почела је показивати интерес за могућу српску добровољачку активност и преузела је на себе да за ту идеју придобије и Енглезе. Никола Пашић, суочен с непрекидним осипањем српског војничког потенцијала и непостојањем сталног регрутског извора, али и подстакнут оптимистичким предвиђањима Југословенског одбора да ће исељеници похрлити у добровољце, мисао о прикупљању добровољаца прихватио је као изузетно важно не само војно него и политичко питање. Михајло Пупин био је, међутим, врло резервисан или, можда, у страху од заплета сличних онима које је преживљавао током црногорске мисије средином 1915. године. У писму Хинку Хинковићу, он извештава да двојица чланова Југословенског одбора који у Сједињеним Државама агитују за југословенску идеју међу Хрватима и Словенцима, па чак и међу Србима, наилазе на жесток отпор аустријских конзула и њихових емисара, католичког клера и плаћених новинара. Ако се ради о нечијој намери да у Америци тражи добровољце, Пупин процењује да би тај посао „наишао на изванредно велике тешкоће и не верујем да би успео. Највећа тешкоћа је ова: Југословени у Америци данас тако добро економски напредују, да би врло мали број оставио сталан посао у Америци, који се данас лепо плаћа, да иде на Балкан да се тамо бори” (12, док. 92, 147-148).
Посредовањем српског посланства у Паризу, ова порука стигла је и до Пашића, макар као опомена да при купљењу добровољаца ваља бити изузетно обазрив (49, 92).
Првих дана новембра Хинковић је отписао Пупину, уверавајући га да „што се тиче југословенских добровољаца ми још увијек – данас дапаче још јаче – стојимо на становишту да је и војничка и политичка нужда да се што више људи из неослобођених крајева пријаве за српску војску. Баш ових дана ми ћемо издати један проглас у том смислу, под који ћемо донијети имена свих наших одборника. Молимо Вас стога да овај наш план не одбаците због америчких прилика. И упркос овима мора се порадити онолико, колико ће бити могуће” (12, напомена уз док. 92, 148). У складу са својим „добровољачким напорима”, Југословенски одбор, дакле, још једном наставља „у истом смислу”, али са једном малом изменом: не помиње оних двеста-триста добровољаца који се још од краја 1914. године „редовно пријављују да иду у српску војску”, али ће зато проглас потенцијалним добровољцима потписати сви чланови Одбора!
Каснији догађаји показали су да Одбор није мењао свој став према добровољцима у српској војсци, али и да је Пупин био у великој заблуди у погледу исељеничког односа према добровољаштву, нарочито српског, не само тада, већ кроз један дужи времен ски период. Није искључено да је он, масон, неке своје ставове формирао и под утицајем „југословенске” идеје, јер, никако се не сме изгубити из вида, он је био члан Југословенског одбора; да ли је директно учествовао у његовом раду или не, мање је битно. Баш тај позитиван однос српских исељеника према добровољачком покрету понукао је српску владу да отвори посланство у Вашингтону и почетком децембра 1916. године тамо пошаље свога првог посланика у лицу Љубомира Михаиловића.
За сваки случај, генерал Жофр пренео је српским војним властима препоруку француске владе да се врбовање и регрутовање добровољаца у Сједињеним Државама одложи до доласка српског посланика у Вашингтон, а да се за то време отпочне рад у Јужној Америци, Новом Зеланду и Аустралији. Са своје стране, Пашић је сматрао да цео посао треба водити обазриво и онда кад посланик буде у Америци, те не треба сматрати чудним што му је 17. децембра послао једну инструкцију у том смислу:
„Скупљање добровољаца мора ићи тако опрезно да север(но) амер(ичке) власти не примете. Скупљати их треба као раднике, који ће радити у Канади. Агенти који их скупљају треба да имају уверење да скупљају раднике за извесне фабрике које треба именовати или за каква друга велика предузећа – па и тај посао треба водити опрезно. И преко поузданих људи наших који су тамо у Америци и који познају људе, треба сондирати појединачне СрбоХрвате-Словенце, па ако пристану, упућивати их онима који скупљају раднике, и овај да их као раднике прима и упућује у означено место у Канади. Тај посао тамо мора се организирати, преко наших људи, који су поштени и одушевљени за идеју југословенску. Ви, као посланик, нећете се у то мешати, само један од секретара биће одређен да прима који би баш хтели да се увере, да ли није удешена каква обмана. Па и тај секретар мора пазити шта ће говорити и кога ће примити. Пре тога мора бити обавештен да ли је тај који тражи пријем поштен и одушевљен за идеју или је какви аустријски шпијун… Главно је упутство то: да се ради обазриво, те да се не компромитује посланство и да се посао не осујети”.
Ко може бити примљен. Само четири дана касније, Пашић поново упозорава свог посланика да „од Југословена може бити примљен у војску, у добровољачки одред, сваки онај који жели сам да ступи. Исто тако примљен ће бити сваки онај, који жели да помаже у позадини војске. Али српска држава не може никога силом натерати да уђе у војску, јер су то људи који су избегли из Аустро-Угарске да не служе у њеној војсци или што су се бојали гоњења и апшења” (49, 94-95).
Половином новембра већ је и српски министар војни „знао” да ће се током даљих офанзивних операција решавати и „извесна политичко национална питања”. Са тим у вези, он је најпре наредио да се свим добровољцима из Србије, односно српским поданицима, укине добровољачки статус (12, док. 58, 79), да се њихова војна обавеза прошири и да се они, у складу са својим стварним могућностима, уврсте у одређене јединице. Такође, он је предвиђао да ће бити „од велике користи наши добровољачки одреди, па је стога потребно да се њихова формација не уништава већ и да се појачавају до потребне мере и новим добровољцима који постепено пристижу… Ради свега овога врло је потребно да се Батаљон Срба добровољаца повуче и не употребљује док не буде време за његов рад, те да се дотле не би сувише истрошио” (12, док. 51, 7о). Ова „забринутост” била је закаснела, пошто је само 28. септембра, у једном окршају са Бугарима, батаљон изгубио преко 100 људи. Током исте ноћи батаљон је повучен у бригадну резерву, а 10. октобра ушао је у састав Моравске дивизије (12, док. 52, 71).
