Без обзира на све то, министар војни и даље је стрпљиво радио на „поступној припреми” Батаљона Срба добровољаца „за циљ коме је намењен”. У свему је било најважније „у овај Батаљон не увршћавати ни једног Црногорца, изузимајући оне из никшићке и морачке нахије (који су после ратова 1876-78. године припали Црној Гори) и брђанских елемената из Куча и Бјелопавловића, који су сви противници црногорског сепаратизма… Иначе Батаљон поступно појачавати Бокељима и Херцеговцима који буду подесни и потребни… (а) целокупан васпитни рад у Батаљону развијати у духу идеје националног јединства и уништавања провинцијалног сепаратизма” (12, док. 53, 71-72).
О наговештеним променама питан је и командант Батаљона. Његово мишљење, формулисано у писму од 1. јануара 1917. године, било је да Батаљон треба саставити од особа уверених у „југословенску” идеју, коју он изједначује са српском. „У овај Батаљон треба упућивати најинтелигентнија и најугледнија лица и лица од што већих и угледнијих породица из Херцеговине, Боке Которске, Босне и Лике. На тај начин од Батаљона створити центар радника на уједињењу и придобијању свих Срба за једну велику српску државу. Упућивање оваквих добровољаца треба да буде док овај Батаљон не порасте бројно до 1000 људи. Већи број не би требало упутити јер би то било на уштрб наше оперативне војске” (12, док. 56, 76-77).
Чини се, ипак, да је Батаљон Срба добровољаца требало да буде само „парадна институција”, јер се, некако у исто време, брига о Добровољачком одреду креће у другом смеру. После низа окршаја на Солунском фронту, до краја децембра 1916. године, Добровољачки одред је с укупно око 2.000 спао на свега 400 бораца. Због тога, командант Вардарске дивизије пуковник Богољуб Илић наредио је 11. јануара 1917. године да се Добровољачки одред „привремено расформира”, а његово људство употреби за попуну осталих јединица у Трећој армији. Иако је допринос Добровољачког одреда био „достојан сваке хвале”, његово „привремено расформирање” биће од користи „по општи наш војнички интерес… да ће у будуће борити се раме уз раме са нашим војницима иза којих ни до сада нису изостајали; да се на тај начин у будуће неће правити разлика наших војника и ових добровољаца, као и оних добровољаца, који ће нам стићи из разних крајева света и да та разлика у опште не треба ни да буде из разлога, што ми сви имамо један исти заједнички циљ коме тежимо, а тај циљ је »ослобођење и уједињење свих Срба и Југословена«; и т. д.” (12, док. 58, 78-79).
Југословенски одбор се отео. Неуспех у прикупљању добровољаца по Јужној Америци, видели смо, Бабурица пребацује на Познановића који је тамо тек стигао, а свој отпор целом послу он правда наводном изјавом Познановићевом да је он независан од Прибићевића и, чак, да ће се он старати о превозу људи из Северне Америке (12, док. 148, 249). Мора бити да је прича о природи Познановићевих и Прибићевићевих односа стигла и до српске владе, или барем до српског посланика у Лондону, јер 21. децембра 1916. године Прибићевић је једним опширнијим писмом Југословенској народној обрани покушао да објасни природу своје и Рознановићеве мисије и међусобних односа, не пропуштајући да каже како је на овај задатак дошао „у име Србије, и по жељи и позиву Југословенског одбора у Лондону, … као заступник његове воље и жеље”. Најпре, његов долазак у Америку уприличен је са циљем да организује „кретање наших људи у домовину, коју за сада представља српска војска”. Људи треба да се враћају у завичај и да тамо, непосредно и лично, помогну у борби за ослобођење. После рата, сви они требало би да остану на ослобођеној земљи, „као ратари, или чиновници, или са слободним неким занимањем”. Не би било упутно да се поново отискују у бели свет, јер они су потребни домовини, која је „изгубила у борбама толико мушких снага да се не може организовати државно” без доласка већине исељених сународника. „Нарочито је потребан овај долазак одмах сада, да би се ојачала снага наших бораца која се сваким даном смањује, а других резерва нема сем ових у народу који је слободан ван Европе”. Кад говори о домовини, очигледно је да Прибићевић мисли на све крајеве које насељавају Срби, Хрвати и Словенци и који би требало да се после рата нађу у уједињеној држави. Без обзира на страну за коју су ратовали и гинули, они су своју домовину оставили без „мушке снаге”.
Стога, Прибићевићева мисија односи се на „све крајеве ван Европе у којима има нашег народа, а куда можемо да стигнемо нашим радом”. Стицајем околности, највише посла има у Северној Америци, „где има највише нашег народа”. Због тога, он се тамо мора стално задржати, а помоћ на другим странама, онима који су ангажовани на истом послу, пружиће у границама могућности. „Ово је потребно и зато што се нема времена за губљење, што је рад врло хитан, па мора паралелно у свима земљама да се развија”. Прилике у Јужној Америци он оцењује „лаким”, пошто тамо делују Познановић и Југословенска народна обрана:
„Ваша организација одавно је већ и по овом питању отпочела акцију и пријавила давно известан број својих људи за пут у Европу. Молим сада само Управу да пријављене људе пошаље, и даље прикупља и шаље нове… Да ваши пријављени људи из Јужне Америке пођу одмах неопходно је потребно, поглавито, из ова два разлога:
а) О тима вашим људима већ се и сувише говорило, и влади нашој и лондонском одбору, и свој осталој јавности, па је већ време да се пређе на дело, то јест да се изврши њихов пут, како би се видело да је ствар истинска и озбиљна.
б) Хрвата имаде мало на фронту код Солуна а услед разних неприлика иако их је велики број овде у Северној (Америци), не могу се одавле да покрену лако за фронт, него ће то ићи врло тешко. Долазак већег броја Хрвата из Јужне (Америке) показао би на Солуну Хрвате, одмах и брзо, у јачој мери, што би врло лепо утицало на владу нашу и Одбор у Лондону и све друге факторе, а тај пример дао би се корисно употребити за агитацију међу Хрватима овде у Северној, па и у свима другим земљама где их има, а нису ушли у акцију… Што се тиче рада у Новом Зеланду и Аустралији, извештен сам службено из Европе да у Новом Зеланду има око 1000 људи способних за пут, па да пошаљем тамо да се народ крене… кроз Суецки Канал за Солун. Све ово радило би се у споразуму са енглеским властима… Што се тиче послова овде у Северној Америци… овде влада код вођа међу Србима јака лична завађеност. Код Хрвата има јачих аустријашких агитација, а Словенци су потпуно у рукама ненародних првака… Што се тиче одласка у Европу, српски део, поред свих препрека (укључујући и завађеност вођа, што је Прибићевић написао само да би и Србе ставио у „негативну раван” са другима – ИП), чини у томе правцу жртве, а још веће у погледу помагања Србије новчано. Остали део народа слабо се могао добити до сада за неке веће жртве. Од стране Срба иду сада већ, откако сам дошао, мање групе за фронт. Но од Хрвата и Словенаца нема још ниједног да пође” (12, док. 154, 255-259).
