У посебном писму Југословенској народној обрани, Прибићевић позива „најбоље Хрвате” да крену на фронт ништа не питајући, онако како су за Христом ишли његови следбеници ништа га не питајући и кличући:
„Учитељу, верујемо! Верујте и идите Србији, јер она је наш народни Христос… Ваша борба за народ ново је једно Свето Писмо. За веру ту нашу Србија се дала на крст разапети, као Христос за своју. Пођите у Србију и верујте. Ваших неколико стотина људи не могу променити ток рата али то се од њих и нетражи. Они ће веру ојачати. Од њих ће чвршћа доћи са Вером и Идеја… Идите и распорите тврђење да Хрвата нема у рову поред Србина у борби за Идеју, да нема Хрвата који умире раме уз раме са Србином за заједничку слободу. Идите и дајте покољењима доказа да их је било” (12, док. 156, 260-261).
О недостатку Словенаца бринуо је и Мирослав Спалајковић, српски посланик у Петрограду. По налогу своје владе, он је последњег дана 1916. године затражио од ђенерала Михаила Живковића, команданта Српског добровољачког корпуса у Одеси, да издвоји „5 до 10 Словенаца заробљеника који су у Русији да отиду и отпочну агитацију” у Јужној Америци. Наравно, рачунало се само на људе од поверења и способне за мисију (12, док. 155, 259). Пошто није било одговора, српска влада поново је на Богојављење 1917. године тражила од Спалајковића да се „пошаљу 6 Словенаца, три официра и (три) интелигента у Лондон, одакле би, помогнути од српске владе, били упућени у прекоморске земље за врбовање добровољаца” (49, 101).
Каснија догађања показаће да су сва та залагања била бескорисна, јер је одзив хрватских добровољаца, а нарочито словеначких, био премали. Није искључено да је таквом њиховом расположењу, барем делимично, допринео и Михајло Пупин, који је био врло скептичан према добровољачкој акцији. У писму од 22. децембра 1916. године, упућеном Југословенском одбору у Лондону, он изражава своју неверицу у гласове „са више страна да постоји жеља код Југословена у Енглеској и Француској да се у Америци траже југословенски добровољци”, јер не верује да би успешни Југословени у Америци оставили своје послове и кренули у рат (52, 351). Такво схватање у потпуности одговара оном које су почетком те исте године, после повлачења српске војске на Крф, изрицали најистакнутији интелектуалци и државници Србије, више оптерећени формалним дефиницијама државе него познавањем сопственог народа и његовог духа. Тако се, на пример, некадашњи председник Српске академије наука Јован Жујовић питао „ко ће хтети да буде добровољац у једној сломљеној, изнуреној војсци, ко може имати веру у једну пропалу државу?” (21, 175). Чак и Миленко Веснић, српски посланик у Паризу, без обзира на изванредан труд који је у то улагао, није тада много веровао у успех добровољачке акције у Америци.
