Развој независне националне економске политике у Немачкој добио је свој други подстицај, што је иронично, из последица банкарске панике. Године 1890, као резултат недавне пропасти престижне лондонске трговинске банке Баринг Брадерс, што је била последица њезиних великих губитака на инвестицијама и шпекулацијама обвезницама у Аргентини и веза немачког банкарства с тим шпекулацијама, догодила се берлинска банкарска паника; почеле су се рушити домино коцкице међународне финансијске пирамиде.
Берлин и немачки инвеститори генерално били су 1880-их година ухваћени у клопку међународне маније шпекулација око изградње железница. С пропашћу елитне банке Баринг Брос, с неких 75.000.000 долара инвестираних у разне аргентинске обвезнице, срушила се и илузија свакога Немца о чудима финансијских шпекулација.
Као последица финансијског слома Аргентине, великог извозника пшенице у Европу, немачко је предузеће Ритер & Блументал, које се бавило трговином жита, направило глуп потез покушаја “корнера”, тј. куповине укупног жита на тржишту у спекулативне сврхе, с намером да заради на последицама финансијских тегоба у Аргентини. То је само повећало финансијску панику у Немачкој, јер им је план пропао, што је одвело у банкрот угледну приватну банковну кућу Hirschfeld & Wolf и проузроковало велике губитке за Rheinisch-Westphalische Bank. То је изазвало још већу навалу штедиша на немачке банке и довело до пада Берлинске берзе, што је трајало до јесени 1891.
Као одговор на ту кризу, канцелар је именовао Истражитељску комисију од 28 угледних особа, под председовањем Др. Прихарда Коха, председника банке Рајхбанк, да истражи узроке и предложи законске мере које ће спречити појаву сличних паника у будућности. Кохова је Комисија била састављена од широког и репрезентативног круга немачкога економског слоја, с представницима из индустрије, пољопривреде, универзитета, политичких странака, као и банкарства и финансија.
Рад је те Комисије резултирао најоштријим законским актима тога доба, у било којој земљи, како би спречио финансијске шпекулације. Већину је њихових предлога Рајхстаг уврстио у Закон о новчаним трансакцијама (Exchange Act), донесен у јуну 1896., и у Depotgesetz, донесен у јулу те године. Спекулације су житом биле забрањене. Могућности шпекулација на берзи биле су оштро ограничене. Један од резултата тога ограничења је релативна одсутност берзовних шпекулација, што је главна карактеристика која од тада утиче на немачки економски живот.
Немачки Закон о новчаним трансакцијама из 1896. године дефинитивно је успоставио један облик организације финансија и банкарства у Немачкој, друкчији од енглеског или америчког, тј. англо-саксонског банкарског система. То није све. Многе су лондонске финансијске куће након 1890-их година смањиле своје пословање на рестриктивном немачком финанцијском тржишту, као резултат тих мера, што је смањило утицај финансијске моћи лондонског Ситија на немачку економску политику. Значајно је да су још увек донекле видљиве те темељне разлике између англо-саксонског банкарског и финансијског система с једне стране и “немачког модела”, који се увелико примјењује у Немачкој, Холандији, Швајцарској и Јапану, с друге стране.
