Та је манипулација у облику слободне трговине темељ британске економске стратегије већ више од стотину и педесет година. Британски је гениј садржан у њезиној камелеонској способности да ту политику прилагоди промењивој међународној економској стварности, али срж те политике и даље је “апсолутна слободна трговина” Адама Смита, као оружје против суверених националних економских политика супарничких сила.
Крајем 19. века британска је елита почела интензивну расправу о томе како одржати своје глобално царство. Усред крилатица о новом добу “антиимперијализма”, с којима је започела последња четврт 19. века, Британија је предузела кораке за успоставу савршенијег и далеко учинковитијег облика одржавања своје водеће улоге у свету путем средства које ће добити име “неформално царство”. Задржала је кључне империјалне поседе у Индији и на Далеком истоку, а њезин је капитал у големим количинама почео тећи посебно у Аргентину, Бразил и Сједињене Државе, стварајући економску зависност која је на пуно начина учинковитија од формалних колонијалних права.
Идеја о посебним економским односима с “државама партнерима”, појам “сфера утицаја”, као и “дипломатија равнотеже моћи”, били су изданци тога сложенога ткања британског “неформалног царства” крајем прошлога века.
Од енглеске победе над шпанском Армадом 1588. године, Британија је добро користила свој посебан острвски положај, одвојен од континенталног дела Европе. Била је поштеђена издатака за одржавање велике копнене војске за одбрану својих интереса, што јој је омогућило да се усресреди на овладавање морима. Британско пљачкање добара далеких делова света омогућило јој је и одржавање равнотеже моћи на европском континенту, јер је стварала или финанцирала коалиције против било које државе која је, у било ком историјском раздобљу, била на путу овладавања европском територијом, који се протезао од Русије до Шпаније.
Након Бечкога конгреса из 1815. године у реорганизацији Европе, која је уследила након пораза Наполеона, Енглеска је усавршила циничну дипломатску стратегију познату под називом “равнотежа моћи” (Balance of Power). Елита Министарства спољних послова Њезиног величанства никад није признала да је британска равнотежа моћи била увек строго дефинисана из упоришта моћи или средишње тачке, Лондона, као на ваги, с додатним теговима који су изједначавали супротне стране средишње “тачке равнотеже”, како би Енглеска избацила из игре супарничке привредне силе искључиво у корист Енглеске.
Након 1815. године посебан се “гениј” енглеске спољне политике састојао у њезину умећу промене савезничких односа, ако је потребно и преко ноћи, како се мењало њезино поимање европске или глобалне стратешке моћи. Енглеска је дипломатија неговала ту циничну доктрину, која је налагала да Енглеска никад не одржава сентименталне ни моралне односе с другим државама као сувереним поштованим партнерима, него да развија своје “интересе”. Енглеска је стратегија савезнишва била диктирана оним што је она сама, у било којем тренутку, сматрала остварењем дефиниције енглеских “интереса”. Показатељи таквих драматичих промена савезништава су промене од непријатељских односа с Француском у Африци до “Entente Cordiale” након обрачуна код Фашоде 1898. године, или пак промена односа према Османлијском Царству након више деценија дуге енглеске подршке османлијској Турској у спречавању ширења Русије. У Британији и Индији ти су потези били познати под именом “велика игра”.
Током посљедње деценије 19. века енглески је капитал све више притицао у помно одабране земље с помањкањем капитала, попут Аргентине, где су се тим капиталом финанцирале и градиле железнице и инфраструктура, којима је потом управљала Енглеска, а владе земаља домаћина ту су улогу Енглеске обичо постицале великодушим концесијама. Енглески је капитал коришћен и за развијање паробродских линија и лука тих земаља. Тако је економија Аргентине и других “држва партнера” учнковито претварана у привредне сужњеве, а њихове су трговинске и финансијске услове диктирале британске трговинске куће и трговачке финансијске банке, из лондонског Ситија. Тако су државе партнери спознавале да су Британцима предале контролу над својим економским суверенитетом, пуно учинковитије него да су британске трупе окупирале Буенос Аирес и спроводиле убирање пореза за Британско Царство.
Током 1880-их година нове су аргентинске железнице довозиле аргентинску робу, посебно говедину и пшеницу, до извозних лука. Извоз се удвостручо, а спољни је дуг Аргентине, углавном према лондонским банкама, порастао за 700%. Аргентина је била дужнички вазал Британског Царства; “империјализам за мале паре”, како је то назвао један коментатор. Намера британске политике очито није била развијати суверене индустријске економије путем својих односа с државама партнерима. Намера је заправо била наметнути контролу уз најмања могућа улагања и уједно осигурати да друге, супарничке силе, не добију значајнијих сировина ни других добара привредне моћи.
У то су време, 1882., британске трупе окупирале Египат, првенствено с циљем да осигурају морске путеве за Индију – не сме се допустити да Суески канал падне у супарничке француске руке! Британска је војна окупација тако уништила сву структуру египатске државе да су британски војници, након 1882. године, постали стално присутни у тој чворишној тачки Царства између Лондона и Индије.
На сличан је начин циљ британске присутности у Јужној Африци најпре био осигурати јужни пут за Индију, ради спречавања могућности да супарничке силе осигурају базе на том подручју, што би била могућа претња с бока британској поморској трговини”. Британска контрола над Јужном Африком 1840-их и 1850-их година није била формална. Уместо тога Британија је поступно одсецала бурску републику од Индијског океана. Почела је припајењем Натала 1843. године, чиме је истиснула Буре из Залива Делагоа, а потом је интервенцијом спречила уједињење бурских република под Преториусом 1869. године. Циљ јој је био осигурати, уз најмања могућа средства, британску превласт на целом подручју јужнога дела Африке.
Примарни је циљ британског империјализма 19. века био осигурање монопола за британску контролу трговине.
У то је време и британска тајна служба (Secret Intelligence Service) попримила необичан облик. За разлику од царстава Француске и других земаља, Британија је своје царство из времена после Ватерлоа уобличивала путем јако софистициране сарадње између највећих банкара и финансијера лондонског Ситија, министара у Влади, директора кључних индустријских предузећа која су, по процени Британије, била од стратешке важности за националне интересе, и директора шпијунских организација.
Један пример тога устројства био је моћник трговачког банкарства лондонског Ситија, Сир Чарлс Џоселин Хамброу, који је био на положају директора Енглеске банке од 1928. до своје смрти 1963. године. Током Другог светског рата Хамброу је био извршни директор Службе за специјалне операције британске тајне полиције (Special Operations Executive – SOE) у Министарству економског рата британске владе, које је у време рата руководило економским ратом против Немачке. Та је организација обучавала кадар који ће после рата постати америчка Средишња обавештајна служба – ЦИА (Central Intelligence Agency) и елитни део тајне службе, а међу њима су били Вилијам Кејси, Чарлс Кинделбергер, Волт Ростов и Роберт Роса, који је касније постао заменик министра финансија у Влади председника Кенедија и партнер елитних пословних људи с Вол Стрита -Brown Braders, Harriman.
Уместо традиционалног начина рада тајних служби – прибављања података из страних престоница путем шпијунских агенција, директор је британске тајне службе – СИС-а (Secret Intelligence Service), и сам био делом тајне мреже, сличне слободно-зидарској, у коју је била уткана огромна моћ британског банкарства, поморске трговине, великих индустријских компанија и Владе. Како је та организација била тајна, постизала је огромну моћ над лаковерним и наивним економијама страних земаља. У раздобљу слободне трговине, након 1846., та је тајна повезаност приватне трговинске моћи с Владом била тајна британске хегемоније. Британска спољна трговина није била утемељена на неговању добросуседских односа са страним земљама, него на срачунатим “интересима” који су налагали промене савезништава и, по потреби, нагло мењање држава савезница.
