Не постоји ни једна појединост која је тако снажно утицала на историјска догађања последњих стотину година као борба за осигурање контроле над светским залихама нафте. Намера је ове књиге да на светло дана изнесе догађања путем којих интереси, који су углавном под контролом двеју држава – Енглеске и, касније, Сједињених Америчких Држава – већ дуже од једнога века одређују политичку и економску моћ око тог природног богатства – нафте. Британија је крајем 1890-их година била у сваком погледу водећа политичка, војна и економска сила света.
Британско је злато, под будним и љубоморним оком Енглеске банке (Bank of England), било основа за улогу британске фунте као извора светских кредита од 1815. године. Пруска је војна надмоћ представљала стварни кључ за пораз Наполеонове војске код Ватерлоа. Али, Велингтон и Британци приписали су себи заслуге за ту победу, а с њом и лавовски део светских залиха злата, које су се потом слиле у Лондон. “Добар као фунта” била је устаљена изрека тога доба. По једном закону донесеном 22. јуна 1816, злато је проглашено једином мером вредности у Британскоме Царству. Током више од 75 година након тога датума британска је спољна политика била све више заокупљена пуњењем британске ризнице – трезора Енглеске банке, новоископаним залихама светскога злата, било из Аустралије, Калифорније или Јужне Африке. Упоредо с том политиком намицања вредних минерала за своје трезоре, Британија је водила политику “стратешког порицања” вредности истих таквих залиха злата других, супарничких држава, кад год је то било могуће.
Након 1815. године британска је надмоћ на светским морима била неупитна. Британски су бродови превозили британски челик, угаљ и извозну робу манчестерске текстилне индустрије. Енглеска је индустријска производња деценијама била водећа у свету.
Али, колико год је споља имала статус водеће силе света, Британија је изнутра пропадала. Што су британске трговинске куће давале више кредита за светску трговину, а банке лондонског Ситија за градњу железница у Аргентини, Сједињеним Државама и Русији, то су се више урушавали домаћи економски темељи енглеске националне државе. Нико није схваћао колико је окрутно правоваљана била повезаност између та два паралелна процеса тога доба.
Од Бечког конгреса 1814.-1815. године, који је утврдио границе постнаполеонске Европе, помоћу дипломатских потеза британског министра спољних послова лорда Кастлереја, Британско се Царство наметнуло као водећа поморска сила, у замену за “устубке” дате хабсбуршкој Аустрији и осталим силама континенталне Европе, а ти су устубци заправо били у корист Британије. Циљ им је био поделити силе средишњег дела континенталне Европе, држати их подељене и преслабе, како не би биле претња британској глобалној експанзији.
Тако је британска превласт на мору, и с њом превласт у светској поморској трговини, након Ватерлоа, постала једна од трију стубова новог британског царства. Индустрија континенталне Европе и већине остатка света била је присиљена прихваћати трговинске услове утврђиване у Лондону, а постављао их је Лојдс, конзорцијум за осигурање поморске трговине и за банкарство. Док је Морнарица британског Краљевског величанства, тада највећа у свету, контролисала највеће светске морске путеве и тако пружала бесплатно “осигурање” британским трговинским бродовима, флоте конкуренцијских земаља биле су приморане осигуравати своје бродове од гусара, природних катастрофа и ратних деловања, и то код највећег лондонског конзорцијума за осигурање, Лојдса.
За финанцирање већине светске поморске трговине били су потребни кредити и менице банака лондонског Ситија. Приватна лондонска банка, Енглеска банка, која је и сама била творевина престижних финансијских кућа лондонског “Ситија”, а то је назив за финанцијски округ Лондона – банака попут Барингс, Хамброс, Ротшилдси – срачунатим је потезима манипулисала највећим светским залихама злата, што јој је омогућавало да у било које време немилосрдно преплави енглеским производима било које конкурентско тржиште. Британска неупитна доминација у међународном банкарству била је други стуб енглеске империјалне моћи након 1815. године.
Трећи је стуб, који је био све значајнији како је век одмицао, била британска геополитичка доминација на подручју главних светских сировина – памука, метала, кафе, угља и, крајем века, новог “црног злата” – нафте.
