Ако ишта може разоткрити скривене планове британских савезничких сила, у Првом светскоме рату, против централних сила окупљених око Немачке, Аустро-Угарске и османлијске Турске, онда је то тајни дипломатски споразум потписан у јеку рата, 1916. године. Потписнице су биле Британија, Француска и касније Италија и царска Русија. Назван Споразумом Сајкс- Пикот, по именима двојице службеника, енглеском и француском, који су га саставили, тај је споразум одавао издају и намеру Енглеске да након рата приграби највећу контролу над неистраженим нафтним потенцијалима у Арапском заливу.
Док је Француска била заокупљена Немачком у крвавом и бескорисном покољу дуж француске Мажино Линије, Британија је преместила страховито велики број својих војника, више од 1.400.000, на Источно ратиште.
Јавно објашњење које је Британија дала за то необично гомилање драгоценог и недостајућег људства на источним обалама Медитерана и у Персијском заливу, било је да то ће се тиме осигурати учинковитије ратне операције Русије против Централних сила и омогућити пролаз руском житу кроз Дарданеле на путу до Западне Европе, којој је жито било преко потребно.
Међутим у стварности то није било баш тако. Након 1918. Енглеска је и даље држала скоро милион својих војника по целом Средњем истоку. Персијски је залив 1919. постао “Енглеско језеро”. Љути су Французи млако протестовали да су Британци искористили пат позицију и однели победу против слабијег Турског Царства, док су њихове снаге крвариле на Западном фронту. Француска је изгубила скоро 1.500.000 војника и имала је 2.600.000 тешких рањеника.
У новембру 1917, након што су бољшевици у Русији преузели власт, Лењинови су комунисти међу документима царскога Министарства спољних послова открили један тајни документ и одмах га објавили. Био је то план Великих сила којим је зацртано Османлијско Царство након рата – раскомадано у корист победничких сила. Детаљи су тога плана разрађени у фебруару 1916. и тајно ратификовани од стране влада релевантних земаља у мају 1916. Јавност није имала појма о тој тајној ратној дипломатској активности.
С британске је стране тај документ састављао Сир Марк Сајкс, саветник за источна питања лорда Киченера из Картума, министра рата. Документ је имао за циљ осигурати сагласност Француске за огромно пребацивање британских снага с европског ратишта на Средњи исток. За добијање тог уступка од Француске Сајкс је имао овлашћење да понуди француском преговарачу, Жоржесу Пикоту, некадашњем главном конзулу у Бејруту, велике послератне уступке у арапском делу Османлијскога Царства.
Француска је требала добити потпуну контролу над подручјем под називом “Зона А”, које је обухватало Ширу Сирију (Сирију и Либан), укључујући веће градове у унутрашњости: Алепо, Хама, Хомс и Дамаск, као и нафтом богати Мосул на североистоку, с нафтним концесијама које је у то време држала Дојче Банка у предузећу Turkish Petroleum Gesellschaft. Та је француска контрола на концу признала арапску “независност” од Турске, под француским “протекторатом”.
По споразуму Сајкс – Пикот Британија је требала добити контролу над “Зоном Б”, југоисточно од француске зоне, на подручју данашњег Јордана, источног и већег дела осталог подручја Ирака и Кувајта с Басром и Багдадом. Надаље су Британији припале луке Хаифа и Акре и право на изградњу железнице од Хаифе кроз француску зону до Багдада, као и право да ту железницу може користити за превоз војске.
Италији је обећан огроман део планинске обале турске Анатолије и Додеканска острва, а царска је Русија требала добити подручја османлијске Арменије и Курдистана, југозападно од Јеревана.
Од тих је тајних Сајкс – Пикотових параграфа Британија направила произвољну расподелу која је углавном присутна до дана данашњега, укључујући стварање Сирије и Либана као француских “протектората”, као и Транс-Јордана, Палестине (Израела), Ирака и Кувајта као енглеских делова.
Персија је, као што смо већ видели, била под потпуном енглеском контролом још од 1905, а Саудијска Арабија је у том тренутку сматрана неважном за британске стратешке интересе, што је била једна од ретких великих погрешака, коју ће Британци схватити касније, на своју велику жалост.
Британија је била присиљена, због своје релативно слабе моћи након катастрофалног неуспеха њезина похода на Галипољи 1915. године, дати Француској нафтне концесије у Мосулу, осим што је признала раније француске поседе на Леванту. Али, британски је губитак нафтних богатстава у Мосулу био само привремен тактички потез у њезином дугорочном плану стицања контроле над светским залихама нафте, као што ћемо видети.
