Страх од растуће немачке привредне претње био је, крајем 1890-их година, уистину тако јак међу водећим круговима британског система да је Британија направила драстичне промене у својој деценијама дугој стратегији односа са земљама европскога континента, у јаким настојањима
да европска стремљења уназади у корист Енглеске.
Повод који је искристализовао ту промену савезништава било је, зачудо, једно војно сучељавање, очи у очи, око Египта, где су и Енглеска и Француска историјски имале велике интересе преко предузећа Suez Canal Company. Године 1898, француске су се трупе, у свом походу Сахаром према истоку, под заповедништвом пуковника Жана Марчанда, сусреле с британским снагама под заповедништвом генерала Кићенера. Обе су стране једна другој наложиле да се повуку, док се коначно, након саветовања с Паризом, није повукао Марчанд. Фашодска криза се, како је касније названа, завршила уствари англо-француским савезништвом равнотеже моћи, против Немачке, којом је Француска глупо препустила највећу прилику да индустријализује Африку.
Одлуку о слању француских експедицијских снага под заповедништвом Марчанда у Фашоду ради изравног војног сучељавања с Енглеском у Африци донео је министар колонија Теофил Делкасе. Британија је стално напредовала до тачке у којој је де факто окупирала Египат и Суецки канал, премда су Французи полагали право на то подручје још од времена Наполеона. Од 1882. године британске су трупе “привремено” запоседале Египат, а британски су службеници спроводили власт с циљем да “заштите” француске и енглеске интересе у компанији Суец Канал. Енглеска је крала Египат Французима.
Делкасе је деловао противно интересима Француске и противно изричитом политичком плану француског министра спољних послова Габријела Ханотаукса. Ханотаукс, који није био у Влади тих шест критичних месеци кад је донесена глупа фашодска одлука, имао је идеју о развитку и индустријализацији француских колонија у Африци. Као умерени републиканац, познат као англофоб, Ханотаукс је гајио идеју уједињена француске Африке, чија би средишња тачка развоја била језеро Чад, с железницом која би повезивала унутрашњост од Дакара у француском Сенегалу до француског Џиибутија на Црвеном мору. Та се идеја у Француској спомињала као Транссахарски железнички пројекат. Он би трансформисао укупан сахарски део Африке, од Запада до Истока. Такође би запречио највећим британским стратешким интересима да успоставе контролу над целим подручјем од Африке, преко Египта, до Индије.
Ханотаукс је пажљиво неговао политику нормализације односа између Француске и Немачке, што је била највећа претња британским махинацијама под називом равнотежа моћи. Почетком 1896. године немачки је министар спољних послова питао француског амбасадора у Берлину би ли Француска размислила о заједничкој акцији у Африци ради “ограничавања неутеживих апетита Енглеске. Потребно је показати Енглеској да више не може искоришћавати антагонизам између Француске и Немачке с циљем да зграби што год јој се прохте”.
Потом је у Француској избила позната Дреyфусова афера. Њезин је директни циљ био прекинути деликатна настојања Ханотаукса да стабилизује односе с Немачком. Један је француски војни капетан, по имену Дреyфус, био оптужен и суђен због шпијунаже у корист Немачке. Ханотаукс је на почетку тога процеса, 1894, интервенисао и с правом упозорио да ће афера Дреyфус довести до “прекида дипломатских односа с Немачком, чак и рата”. Пуно година касније Дреyфус је ослобођен кривице и откривено је да је гроф Фердинанд Валсин-Е-стерхази, којег је платила банкарска породица Ротшилд, фабриковао доказе против Дреyфуса. Године 1898. Ханотаукс више није био у Влади, наследио га је савитљиви англофил Теофил Делкасе.
Након Фашоде, 1898. године, Британија је лукаво наговарала Француску, чији је министар спољних послова био Делкасе, да се одрекне важних колонијалних и економских интереса у Египту и да се усресреди на француску политику против Немачке, у којој је Британија потајно пристала подржавати француско полагање права на покрајину Алкасе-Лорејн, као и француске амбиције у оним подручјима која нису била од виталног интереса за британске циљеве. Описујући те британске дипломатске махинације око Фашоде неколико година касније (1909.), Ханотаукс је приметио: “Историјска је и доказана чињеница да је на свако колонијално ширење Француске Енглеска гледала са страхом и забринутости. Енглеска је дуго времена мислила да на подручју превласти на мору не треба размишљати ни о каквом другом супарнику осим о сили којој је природа подарила три морске обале: Канал Ла Манш, Атлантски океан и Медитеранско море. А кад је Француска након 1880. године, подстакнута околностима и генијем Џулса Фервја, почела поновно обнављати своје раскомадано колонијално подручје, наишла је на једнак отпор. У Египту, у Тунису, на Мадагаскару, у Индокини, чак и у Конгу и Океанији, увек се сукобљава само с Енглеском”.
Након Фашоде створена је Антанта, која је у завршници постала службени документ путем тајног споразума између Француске и Британије, који је потписао Делкасе, Ханотауксов наследник, 1904. године. Немачка је економска претња била лепак који је повезивао та два неприродна савезника. Коментаришући касније тај тужан обрт догађаја, Ханотаукс је описао начин на који су Британци с успехом наметнули Француској нову спољну политику следећим речима: “диван изум британског дипломатског генија да подели своје непријатеље”.
Британија је током следећих десет година направила још један дубок обрт у својој политици геополитичког савезништва, којим је ток догађаја у Русији преокренула у своју корист. Почевши од 1891. године, Русија је отпочела амбициозан програм индустријализације доношењем строгих заштитних царина и програма за изградњу железничке инфраструктуре. Године 1892. човек који је био надлежан за програм изградње железница, гроф Сергеј Вите, постао је министар финансија. Вите је имао блиске односе с француским министром Ханотауксом и око изградње железничког система у Русији развили су се позитивни темељи за француско-руске односе.
Најамбициознији пројекат који је у то време покренут у Русији, била је изградња железнице која ће повезивати западни део Русије с Владивостоком на Далеком истоку, Транссибирски железнички пројекат, с пругом дугом 8.600 километара, која ће променити укупну руску привреду. Био је то најамбициознији железнички пројекат на свету. Вите је и сам дубоко проучавао немачки економски модел Фридриха Листа, а на руски је језик већ био превео Листово дело Национални систем политичке економије, које је Вите назвао “решењем за Русију”.
Вите је говорио о железничком пројекту као о пројекту који ће подигнути културно заостале делове у унутрашњости Русије. “Железница је као квасац који доводи до културне ферментације међу становништвом. Чак и ако на свом путу пролази кроз пределе настањене потпуно дивљим људима, за кратко ће их време уздићи на ниво потребном за одржавање железнице”, рекао је 1890. Средишњи је део Витеовог плана био развитак мирних и корисних односа с Кином, независно од британске контроле кинеских лука и морских путева, преко копнених путева које ће отворити сибирска железничка пруга.
У својству министра финансија, од 1892. до његова смјењивања у време сумњиво темпиране руске “револуције” 1905. године, Вите је драстично променио ситуацију у Русији. Од некадашње “житнице” за британске компаније које су трговале житом, Русија је постала потенцијално модерна индустријска земља. Железнице су започеле највећу индустријализацију земље и доводиле до трансформације целог низа с њом повезаних сектора, попут челика и других. Надаље, Вите је свог пријатеља и блиског сарадника, научника Димитрија Мендељејева, утемељитеља руске агрохемије засноване на идејама Немца Јустуса Лиебига, именовао за шефа новог Одељења за стандардизацију мера, у који је уведен метрички систем ради даљњег олакшавања трговине с државама континенталне Европе.
Британија се енергично противила Витеовој економској политици и пројекту Транссибирске железнице свим средствима које је имала на располагању, укључујући и покушаје уплива на реакционарну руску властелу повезану с енглеским трговцима житом. Убрзо након почетка спровођења пројекта Трансибирске железнице, један је британски коментатор изразио тада превладавајуће гледиште британског министарства спољних послова и лондонског Ситија. Говорећи о новом руском пројекту изградње железнице, подупртом француским финанцијским средствима, који ће у завршници Железницом повезати Париз с Москвом и Владивостоком, Колкум је изјавио: “Та пруга неће бити само један од највећих трговинских путева које је свет икада видео, него ће постати и политичко оружје у рукама Руса, чију је снагу и значај тешко проценити. Она ће од Русије направити јединствену државу којој више неће бити потребно пролазити кроз Дарданеле или Суецки канал. Даће јој економску независност помоћу које ће постати јача него је икада била или сањала да ће постати”.
Деценијама је британска савезничка стратегија равнотеже моћи у Еуропи била грађена на помоћи Османлијском турском Царству, као делу онога што су британски стратези звали Великом игром – спречавања развитка Русије у јаку и индустријализовану земљу. До тог је времена помоћ Турској, која је држала за Русију по живот важан доступ њезиним водама кроз Дарданеле, била витални део британске геополитике. Али, како су крајем века и почетком 1900-их година привредне везе између Немачке и Османлијског Царства јачале, тако је јачало и британско окретање према Русији, а против Турске и Немачке.
Требало је неколико ратова и криза, али, након неуспелог британског покушаја да спречи градњу руске Транссибирске железнице до Владивостока, коју су Руси већим делом довршили 1903. године, Русија је била јако понижена у Руско-јапанском рату 1905. године, у које је Британија стала на страну Јапана, против Русије. Након 1905. године, Вите је био присиљен да да оставку на место председника Већа министара у влади цара Николе Х. Његов је наследник био на позицији да Русија мора успоставити односе с Британијом, након чега је Британцима предао права на Афганистан и велики део Персије и уједно пристао у значајној мери поткресати руске амбиције у Азији.
Тако је 1907. године енглеско – француско – руска Тројна Антанта у потпуности успостављена. Британија је створила мрежу тајних савезништава која су окруживала Немачку и поставила темеље за свој надолазећи војни обрачун с Кајзеровим Рајхом. Следећих седам година биле су године припреме за коначно елиминисање Немачке претње.
Након што је Британија учврстила своју нову стратегију окруживања Немачке и њезиних савезница, стратегију Тројне Антанте, у “меком трбуху” Средишње Европе, на Балкану, подстакнут је низ регионалних криза и ратова. У Првом балканском рату из 1912. године, Србија, Бугарска и Грчка, уз тајну подршку Енглеске, објавиле су рат османлијској Турској. Као резултат тога рата, Турска је остала без већине својих поседа на подручју Европе. Уследио је, 1913. године, Други балкански рат, који се водио око ратног плена из Првог балканског рата, у који је ушла и Румунија да помогне сломити Бугарску. Припремао се терен за велики британски рат у Европи.
Дана 28. јула 1914, три месеца након паришких разговора Едварда Греја, један је Србин убио у Сарајеву надвојводу Франца Фердинанда, наследника аустријског престола, што је изазвало предвидиво трагичан низ догађаја који су довели до Првог светског рата (Великог рата).
