Између 1914., кад је рат почео, и 1918., кад је завршио, нафта се дефинитивно показала правим кључем за успех револуције у војној стратегији. Ера ваздушног ратовања, покретних тенковских борби и бржег поморског ратовања зависила је од обилног и сигурног снадбевања тим новим горивом.
Енглеска, чију је спољну политику водио Сир Едвард Греј, неколико је месеци пре августа 1914. убрзала догађаје који ће постати најкрвавији и најразорнији рат у новијој историји. Према службеним подацима број погинулих непосредно у рату или умрлих посредно од последица рата био је између 16.000.000 и 20.000.000 људи, од којих су велика већина били цивили. Само је енглеско царство претрпело више од 500.000 мртвих и скоро 2.500.000 рањених у том четворогодишњем “рату којим ће се завршити сви ратови”.
Међутим ретко се говори о чињеници да стратешки и геополитички циљеви Енглеске, добрано пре 1914, нису били само сломити њеног највећег индустријског супарника, Немачку, него, кроз победу у том рату, осигурати неоспорну британску контролу над драгоценим природним добром – нафтом, која се до 1919. године показала као стратешка сировина за економски развитак у будућности. Био је то део онога што су неки стратези енглеског система називали Великом игром, стварањем новог британског царства, чија ће хегемонија бити неоспорна до краја века, тј. новог светског поретка под вођством Британије.
Једна студија о највећим ратним поприштима из Првог светског рата, између 1914. и 1918. године, открива до које је мере осигурање извора нафте већ тада било у средишту војних планова. Нафта је отворила пут застрашујућој новој покретљивости модернога ратовања. Примарни је задатак немачког продора у Румунију, под фелдмаршалом вон Макерненом, био реорганизовање компаније Стеауа Романа, некад енглеских, холандских, француских и румунских постројења за прераду, производњу и одвод нафте, у јединствено предузеће. Током рата Румунија је била једини сигуран извор нафте за све Немачке ваздушне снаге, тенкове и бродове. Британски је продор у Дарданеле, катастрофалан пораз у Галипољу, изведен с циљем да се заузму залихе нафте у руском Бакуу, како би се осигурала нафта за ратне потребе Енглеске и Француске. Османлијски је султан забранио превоз руске нафте кроз Дарданеле.
Године 1918. богата су нафтна поља Бакуа, на Каспијском језеру, била циљ јаких војних и политичких борби од стране Немачке, као и Енглеске, која је предухитрила Немце и држала их под окупацијом неколико критичних седмица у августу 1918, што је немачком војном заповедништву запречило пут до снадбевања нафтом. То је био одлучујући задњи ударац против Немачке, која је неколико седмица касније затражила мир, само неколико месеци након што се чинило да је Немачка поразила Савезничке снаге. Показало се да је нафта у средишту геополитике.
Крајем Првог светског рата ни једној већој сили није промакао виталан стратешки значај тога новога горива – нафте, за војну и економску сигурност у будућности. Већ је на крају Великог рата 40% британске морнаричке флоте било на нафтни погон. 1914, на почетку рата, француска је војска имала само 110 камиона, 60 трактора и 132 ваздухоплова. Четири године касније, 1918, Француска је имала 70.000 камиона и 12.000 ваздухоплова, а Британија и, у последњим месецима рата, Америка ставиле су у ратне операције 105.000 камиона и преко 4.000 ваздухоплова. Последње су енглеско – француско – америчке офанзиве на западном фронту трошиле несхватљивих 12.000 барела нафте дневно.
У децембру 1917. француске су се залихе нафте тако смањиле да је генерал Фоч ургирао код председника Клеменкеја да пошаље хитан позив председнику Вудрову Вилсону. “Прекид снадбевања нафтом проузроковаће тренутну парализу наших војних снага и можда нас присилити на услове мира какви не би одговарали Савезницима”, написао је Клеменкеј Вислону, “Сигурност је савезника неизвесна. Ако савезници не желе изгубити рат, онда, у тренутку велике Немачке офанзиве, не смеју допустити да Француска остане без нафте која је у будућим борбама потребна као крв.”
Рокфелеров је Стандард Оил реаговао на Клеменкејов апел и снадбео нафтом снаге маршала Фоча. Због недовољних количина румунске нафте, као и због немогућности приступа нафти Бакуа, успркос руско – немачком споразуму из Брест – Литовска о прекиду рата, Немачке снаге нису биле у могућности предузети успешну завршну офанзиву 1918. године, јер није било нафте за камионе који су требали доставити потребан ратни материјал.
Британски је министар спољних послова лорд Курзон с приличном тачношћу прокоментарисао: “Савезници су упловили у победу на таласима нафте. С почетком су рата нафта и њезини производи почели задобијати највеће могуће значење, с њом се рат водио и она је омогућила победу. Како би могли, без нафте, осигурати покретљивост флоте, транспорт војске и производњу неколико врста експлозива?” То је изговорио приликом победничког ручка 21. новембра 1918, десет дана након Дана примирја којим је завршио Први светски рат. Француски је сенатор Хенри Беренгер, директор француског ратнодопског Главног одбора за нафту, додао да је нафта “крв победе. Немачка се превише хвалила својом супериорношћу у гвожђу и угљу, али није
водила довољно рачуна о нашој супериорности у нафти.”
С том новом улогом нафте у рату сада ћемо следити током послератне версајске реорганизације, с посебном пажњом британске циљеве.
Лига народа, коју је основала Британија на версајској Мировној конференцији 1919, постала је средство које ће дати облик међународне легитимности голој империјалистичкој окупацији територија. За финанцијски је систем лондонскога Ситија губитак стотина хиљада британских живота, ради овладавања током светског економског развитка у будућности, посебно у погледу новог богатства – нафте, била наизглед мала цена.
