У таквом се окружењу одвијала Ђеновска конференција, сазвана с циљем да британски интереси однесу победу, тј. зграбе огромна совјетска природна богатства након што су америчка настојања у том правцу пропала.
Али, за време ђеновских разговора, који су трајали неколико седмица, Ратенау и совјетски министар спољних послова Георгиј В. Чичерин потписали су један опсежан споразум без претходног знања британске, француске и америчке Владе.
Пословање са Совјетским Савезом није ни у којем случају био примарни избор Ратенауа. Пре тога је у пуно наврата молио и предлагао британским и другим савезничким владама, у почетку у својству немачког министра за економску реконструкцију након Версаја, да допусте немачкој економији да стане на своје ноге, како би зарадом од извоза Немачка могла плаћати огромне ратне штете. Његове су молбе биле сваког пута одбијене. Као со на рану, године 1921. британска је Влада увела прохибитивну заштитну царину од 26% на сав увоз из Немачке и тиме још више онемогућила немачка настојања да изради неки реалистичан програм отплате дуга.
С том енглеско-француском шаком под носом, Ратенау, потомак угледне немачке инжењерске породице и бивши председник великог немачког електричног предузећа АЕГ, одлучио је саградити стратегију која ће Немачкој индустрији допустити да се поновно уздигне унапређењем извоза тешке индустрије у Совјетску Русију.
Од Версајског споразума финанцирање је дефицита била прека потреба немачке Владе у условима уништене немачке послератне економије. Рајхсбанка је уствари штампала новац за покриће државног дефицита, што је довело до ситуације у којој је количина новца у оптицају расла брже од производње у немачкој економији током 1920-их година. Неизбежан је резултат била инфлација, а других могућности није било, осим националног економског самоубиства.
Ратенау је добро знао да су сами трошкови неуспешнога рата већ посејали семе опасне инфлације у економији. Године 1919. паритет је злата према Немачкој марки већ био пао на половину предратнога паритета. Службене су статистике показивале да је рат изазвао повећање цена на велико од 150%, а цене на црном тржишту биле су још више. Рат се финанцирао путем огромне задужености државе код немачког становништва. За разлику од Британије, која је имала могућност финанцирања својих ратних трошкова из иностраних извора, посебно од J. P. Morgana & Company из Њујорка, Немачкој нису била доступна та велика кредитна тржишта.
Надаље, након рата савезничке су земље победнице системски одузеле Немачкој витална економска добра. Све њезине вредне колоније, посебно Тангањику и Југозападну Африку, узели су Британци. Нестало је и растућих економских тржишта Османлијског Царства, која су се отварала градњом багдадске железнице. У самој је Немачкој изгубљен највреднији извор гвоздене руде потребне за индустрију челика, у покрајини Алсаце-Лорејн и у источним пределима, укључујући Шлезију, богату минералима и пољопривредом. Као последица Версаја, Немачка је изгубила 75% своје гвоздене руде, 68% цинка, 26% угља. Нестало је и алзашке текстилне индустрије и рудника поташе (тј. пепељике или калајева карбоната). Савезничке су силе у Версају одузеле Немачкој целу њезину трговачку флоту, петину речне флоте, четвртину рибарске флоте, 5.000 локомотива, 150.000 железничких вагона и 5.000 камиона. Све се то оправдавало делом убирања још неутврђених немачких ратних “одштета”.
У мају 1921. састао се Савезнички одбор за накнаду штета и саставио оно што је названо Лондонским ултиматумом, тј. “коначан” план исплате на име штета, који се захтевао од Немачке. Њиме је утврђен немачки дуг за ратне штете победничким савезницима у астрономском износу од 132 милијарде златних марака, свота за коју је чак и британски стручњак за накнаду штета, Џон Мејнард Кејнс, рекао да је три пута већа од максимума који Немачка уопште може платити. Томе се дугу имала приписивати годишња камата по стопи од 6%. Царина од 26% на укупну пријављену вредност немачке извозне робе морала се плаћати савезничком представнику за наплату штета у Берлину, а све је то било попраћено с безброј тешких услова, попут неколико различитих такси за “јамство”. Комисија за накнаду штета имала је право једнострано затражити плаћање било у натури којега дела накнаде штета.
“Лондонски ултиматум” није био ултиматум само по називу. Услов је био да немачки Парламент у потпуности прихвати те невероватне услове у року од шест дана или ће савезничке снаге окупирати и под своју контролу ставити индустријско средиште Немачке – Рурску покрајину. Не изненађује да је Рајхстаг прихватио тај страховит ултиматум с тек незнатном већином гласова.
Узнемирујући је вид Споразума из Рапала, за неке утјецајне кругове у Лондону, уствари било оно што је он подразумевао. Велике количине немачких машина и опреме, челика и друге технологије, требале су бити продате Русији за обнову и изградњу нафтних поља у Бакуу.
Заузврат је Немачка изградила мрежу, у заједничком немачкосовјетском власништву, средишта за дистрибуцију нафте и бензина у Немачкој, ради продаје совјетске нафте, под фирмом ДЕРОП (Deutsche-Russische Petroleumgesellschaft). То је имало још једну предност, тј. омогућавало је Немачкој да се извуче из гвоздених окова британских и америчких нафтних кругова, који су након Версаја имали потпун монопол над продајом нафте у Немачкој. Ратенау није никада одбио захтеве Лондонског ултиматума за накнаду штете. Али је настојао изнаћи практична решења да би се ти захтеви испунили.
