Током версајских преговора основана је једна нова институција за англоамеричку координацију стратешких послова. Лајонел Куртис, дугогодишњи члан тајног Округлог стола или круга поборника “новога Царства” око Белфоура, Милнер и други предложили су организовање Краљевскога института за међународне односе, за време једног приватног скупа који се одржао усред версајских преговора, у хотелу Маџестик, 30. маја 1919. На том су оснивачком састанку били Филип Кер (лорд Лотијан), лорд Роберт Сесил и други чланови Округлог стола. Први је номинални задатак тога новога института био да напише “службену” историју Версајске мировне конференције. Институт је добио почетна средства од 2.000 фунти од Томаса Ламонта и Ј. П. Моргана. Први је професионални запосленик тога Института био Арнолд Таунби.
Тај је исти круг у Версају одлучио основати и америчку подружницу тога лондонског Института, која ће добити име Њујоршко веће за иностране односе (New York Council on Foreign Relations), ради тога да се прикрију његове тесне везе с британским Институтом. У почетку је Њујоршко веће било састављено скоро у потпуности од Морганових људи и финансирано Моргановим новцем. Оснивачи су се надали да ће та веза послужити за уједињење америчких интереса с енглеским интересима након Версаја. Међутим, то се ипак неће догодити током следећих неколико година.
Била је потребна цела деценија, тј. 1920-е године, често жучљивих, скоро ратних сукоба око услова враћања ратних дугова, трговинских споразума, поморских договора, паритета новога златног стандарда и, што је најзначајније, око контроле нетакнутих нафтних подручја света, док англоамерички кондоминион није попримио данашње облике и док није заживела политика слоге између кругова Морганова Већа за иностране односе и лондонског Краљевског института. Године 1922. Џон Фостер Дулс, адвокат с Вол Стрита, кључни судеоник на версајским преговорима, аутор Чланка 231. Версајског споразума о срамотној Немачкој “клаузули ратне кривице”, писао је у часопису Већа за иностране односе, Foreign Affairs, о размишљањима Моргана и његових њујоршких банкара. Било је јако једноставно, рекао је: “Не може бити рата без губитака. Губици се мере у дуговима. Дуг поприма различите облике – унутрашњи, ратне штете, међу Савезницима итд., и обично је у облику обвезница или новчаница”.
Дулс је израчунао да Британија и друге силе Савезнице дугују Сједињеним Државама 12.500.000.000 долара по каматној стопи од 5%. С друге стране, Британији, Француској и другим земљама Антанте Немачка, према захтевима из Версаја, дугује 33.000.000.000 долара.
Те су бројке у то време биле изван домета људске маште. Та је свота, 132 милијарде златних марака, коначно утврђена у мају 1921. године. Немачкој је дат ултиматум да у року од шест дана прихвати ту одлуку, а ако одбије, индустријска ће Рурска покрајина бити војно окупирана. Ово ће се друго питање, питање Рурске покрајине, ускоро поновно појавити, а у његовој је позадини одлучујућу улогу играла глобална битка за нафту.
Немачка је, као главна мета версајских преговора, изгубила и значајне изворе сировина, јер су јој у Версају Версају одузети сви колонијални поседи.Одузет јој је и удео од 25% деоница у предузећу Turkish Patroleum Gesellschaft, који је у завршници предан Француској и Енглеској.
Амерички је Конгрес одбио потписати Версајски споразум и онај његов део који се звао Лига народа, која је тај споразум требала спроводити, али су Морган и осовина Њујоршке банке за федералне резерве наставили владати финансијском судбином Европе у послератном раздобљу. Терет немачког дуга за ратне штете, заједно с међусобним дуговима држава “победница” – ратним дуговима Француске, Италије и Белгије према Британији, а Британије према Сједињеним Државама, превладавао је укупном светском финанцијском и монетарном политиком од 1919. па све до слома на Вол Стриту у октобру 1929.
Цела је пирамида постверсајских међународних финансија била подигнута на здању казнене структуре ратних дугова. Морган и у то време моћне њујоршке банке одбили су прихватити компромис по питању ратних дугова.
Терет укупних европских ратних дугова био је тако велики да су његова годишња потраживања на подручју светског финансијског система током 1920-их година била већа од укупне годишње спољне трговине Сједињених Држава. Њујоршки су међународни банкарски кругови преусмерили токове светскога капитала у опслуживање тога застрашујућег дуга. Опслуживање је дуга спровођено на уштрб крајње потребних инвестиција за изградњу и модернизацију ратом опустошених економија Европе.
J. P. Morgan & Co. били су у предности над уништеним економијома Европе, којему су њујоршки кредити могли диктирати услове. По њима је зарада од кредита датих европским земљама била већа од добити од инвестиција у економски развитак Америке после рата. Њујоршки су финансијски интереси око Моргана и Њујоршке банке за федералне резерве, којом је руководио Морганов човек Бенџамин Стронг, намерно одржавали ниске каматне стопе у Америци. Као последица тога амерички су кредити преплавили послератну Европу и остатак света, где је премија на ризик кредитних средстава била већа него у Америци, док су Лондон и нови гувернер Енглеске банке Монтагу Норман нервозно посматрали доток америчког капитала на традиционално њихова тржишта.
Англо-америчко је супарништво на том виталном банкарском подручју у раним послератним годинама досегло забрињавајућу тачку у тренутку кад су Сједињене Државе, 1924. године, запретиле да ће кооптирати богата подручја злата и сировина Британског Царства, које је Британија прибавила само два деценија раније путем крвавог Бурског рата.
Крајем 1924. влада Јужне Африке позвала је једну међународну комисију, на челу које је био амерички финанцијски стручњак Едвин W. Кемерер, професор на Универзитету Принстон, да је саветује треба ли се Јужна Африка вратити златном стандарду, без обзира на то хоће ли му се вратити Британија или неће. Године 1924, због последица рата, Британија се још није била у стању вратити златном стандарду а да не претрпи озбиљне привредне потешкоће, јер је у то време још увек имала милион и по незапослених.
Кемерер је рекао Јужноафриканцима да требају успоставити директне финансијске везе с њујоршким банкама и заобићи своју традиционалну зависност о Лондону. Као што је моћним финансијским интересима лондонског Ситија било добро познато, то би Сједињеним Државама отворило врата да придобију оно што је Енглеска осигурала ратом, а с тим би Сједињене Државе задобиле и превласт над светским залихама злата, а тиме и власт над светским кредитирањем. Лондон је брзо деловао да спречи те последице, али рана није тако брзо зацелила.
Британски су се интереси окористили од увелико разглабаног америчког повлачења, током Версаја, у неоизолационизам – Амерички Конгрес није прихватио Вилсонову подршку британској идеји о стварању Лиге народа, као ни већину карактеристика новог светског поретка који је произишао из картажанских версајских већања. Кад се Америка повукла у позадину, Британија је добила прилику предузети агресивне потхвате за успоставу своје виталне дугорочне хегемоније у Европи, Африци и на Средњем Истоку.
Али, све је више постајало јасно да моћни амерички банкарски и нафтни кругови нису ни издалека изолационистички. Британска ће сила морати ту претњу или победити или је учинковито придобити за нови Атлантски савез.
