Али, тек су се 1909. године почели остваривати планови адмирала Фишера за градњу британске морнарице на нафтни погон. Немачка је управо била лансирала први од низа бродова који су били напреднији од енглеског Dreadnaught-а. Немачки је брод Вон дер Тан имао моторе снаге 80.000 коњских снага који су, док су још пловили на угаљ, постизали застрашујућу брзину од 28 чворова. Само су два британска брода била у стању постићи ту брзину. Британска је флота на угаљ досегла крајњу технолошку границу па је британска предност на мору била одлучно угрожена брзо растућим Немачким економским чудом.
Године 1911. млади је Винстон Черчил наследио лорда Фишера на месту главног команданта ратне морнарице. Черчил је одмах започео кампању за остварење Фишерових захтева у погледу морнарице на нафтни погон. Износећи Фишерове аргументе, Черчил је истакао да за бродове једнаке величине нафта омогућава већу брзину и, по јединици тежине, даје одлучујућу предност у подручју деловања, без поновног узимања горива.
Године 1912. Сједињене Државе су производиле више од 63% светске нафте, Баку у Русији је производио 19%, а Мексико око 5%. Британска компанија Anglo-Persian Exploration Co. још није производила веће количине нафте, али је већ тада стратегија британске Владе имала одлуку да је британска присутност у Персијском заливу од битне важности за њезине националне интересе. Као што смо већ видели, незаустављива Немачка градња железнице Берлин-Багдад играла је значајну улогу у доношењу те одлуке.
У јулу 1912, на Черчилово инсистирање, британска је Влада под вођством премијера Аскита именовала Краљевску комисију за нафту и мотор на нафтни погон. Пензионисани лорд Фишер је био именован председником те Комисије.
Почетком 1913. године, тајним деловањем, опет на подстицај Черчила, британска је Влада купила већински пакет деоница предузећа Англо-Персиан Оил (данас Бритиш Петролеум). Од тога је дана нафта постала средиште британских стратешких интереса.
Ако је Енглеска могла не само осигурати своје изравне потребе нафте за превоз и енергетску технологију будућности, него и оспорити својим супарницима доступ залихама нафте у свету, што је можда било од веће важности, онда је могла и задржати водећу улогу у следећој деценији.
Укратко, кад се већ енглеска стагнирајућа индустрија није могла такмичити с Немачким Даимлеровим моторима, онда ће Енглеска контролисати сировину без које Даимлерови мотори не могу радити. Шта је све та енглеска политика значила за ток светске историје, тек ће постати јасно.
